Mera

Mera je prvo sa čime se srećemo na rođenju. Istog trenutka kada napustimo sigurno utočište u majčinom stomaku, momentalno nam ustanove dužinu i težinu. Iako tada toga nismo svesni, taj čin ipak ostvaruje snažan uticaj na našu psihu i prati nas dalje kroz ceo  život, pa smo zato prinuđeni da stalno nešto merimo: površinu stana koji kupujemo, težinu lubenice na pijaci, vreme do kraja časa u školi, veličinu grudi naših devojaka, dužinu bazena u vikedici, broj prijatelja na Instagramu ili Fejsbuku... 

U Sevru, mestu kraj Pariza, propadaju neki prašnjavi etaloni za mere koji su već davno prevaziđeni i zaboravljeni i sad samo glume eksponate koji podsećaju na neko vreme koje više ne postoji. 

Ja sam se stalno pitao za neke druge mere, one za koje ne postoje jedinice. Kako uopšte možemo meriti Ljubav, Zahvalnost, Poštovanje, Iskrenost, Veru, Tugu, Radost... U kojim jedinicama i na koji način izmeriti kad neko vama učini uslugu? Kako, koliko i čime da uzvratite? Da li treba uopšte uzvraćati? Da li vama uzvraćaju i na koji način? Da svi mi posedujemo vrline, kao što ih imaju pojedini ljudi opisani u Bibliji i da funkcionišemo po Božijim zapovestima, ne bismo merili te usluge koje činimo ili koje nam se čine. To bi bila svakodnevna, uobičajena i normalna pojava i ne bi bilo potrebe za merenjem. Stara izreka kaže da od kako su Feničani izmislili novac, pitanje zahvalnosti je rešeno. Za mene je to i dalje zagonetka i ne mogu se složiti sa time u potpunosti. Čime uzvratiti nekome ko vam je donirao bubreg? Doktoru koji je spasao život vašem detetu? Mentoru koji je verovao u vas i otvorio vam vrata znanja? 

Radoznao po prirodi, uvek imam previše pitanja, ali na malo njih uspevam da pronađem odgovor. Možda se on vešto skriva od mene, a možda i ne postoji. Ostaje samo nepobitna činjenica da ćemo poslednje merenje imati onda kada budu birali dužinu sanduka u koji će nas smestiti. Tako se vraćamo na početak ovog teksta. Život počinje i završava se merenjem. 

Stepenice

 

Svi smo se rodili na stepenicama, ali mnogi od nas toga nikada neće postati svesni. To je zato što to nisu one obične stepenice uz koje se popnete da biste ušli u prodavnicu po cigarete, ali svakako na nekom od tih životnih stepenika morate naići i na tu prodavnicu, ali i na školu, kao i na svoju kuću. Penjući se njima, naučićete da hodate, da pričate, da volite, da plačete, da se smejete… Sretaćete na tom stepeništu mnoge ljude. Neki će se penjati brže od vas, a neki sporije. Vama će ipak najdraži biti oni sa kojima ćete se penjati zajedno. Nemojte biti ljubomorni na one koji su brži, ali se nemojte podsmevati ni onima koji zaostanu iza vas. Na nekom stepeniku ćete naići na najboljeg druga, na nekom na ženu uz koju ćete poželeti da provedete celo svoje penjanje zajedno i da na nekom odmorištu naiđete i na svoju decu.
Znajte da ćete se uvek penjati tim stepenicama života, mada ćete ponekad imati utisak da se njima spuštate. Čak i kada vaš život pređe svoju polovinu puta, stepenice nikada neće ići na niže. Uvek će se pojaviti neki novi cilj ili želja koju treba dosegnuti i popeti se makar još jedan stepenik iznad onog na kome ste za tren zastali razmišljajući. Dešavaće se da vam je neki stepenik previsok i da vaša noga neće uspeti sama da ga savlada. Zato i jeste dobro da se penjete u društvu prijatelja, žene, roditelja ili dece. Kao što će oni da vam tada daju snagu, savet ili pruže ruku i pomognu da savladate taj stepenik, tako i vi njih pogurajte kada se nađu u sličnoj situaciji.
Balans na stepenicama je jako bitan. Treba paziti na tu ravnotežu. Kad čovek gordo i brzo hita uzbrdo, često se lako skotrlja niz stepenice. Mnogi se posle toga nikada ne popnu na mesto odakle su pali. Pod ravnotežom koju sam pomenuo, podrazumevao sam i onu pomoć koju tokom penjanja dajete drugima, ili koju primate. Plemenitost je divna osobina, ali je treba kontrolisati i ne prosipati uzalud. Takođe ne treba ni očekivati da se neko drugi penje umesto vas. Koliko god vas voleo, u jednom trenutku će se umoriti i produžiti dalje sam.
Kao što sve, osim vremena, ima svoj početak i kraj, tako je i sa stepenicama. U jednom trenutku će ispred vas ostati jos samo jedan stepenik. On je najteži, ne zbog toga što je najviši, već zato što se nalazi u neprozirnom oblaku. Ne vidite da li će vas odvesti u raj, ili u pakao. Mnogi hrabro zakorače na njega, mnogi stoje ne želeći da se penju dalje. No, kako sam već napisao, stepenice uvek idu ka gore i svako će se popeti do njihovog kraja, želeo to ili ne. Šta i koga ćete sresti tamo, to ipak zavisi od načina na koji ste se penjali tokom života.

Hleb

 

Kada se pomešaju brašno, so, voda i kvasac, pa se dobro izgnječe i stave na vatru, posle nekog vremena dođe do čarolije i stvori se hleb. Nema u tome ništa mudro ili komplikovano. Sve je vrlo brzo i jednostavno, ali ostaje uvek ona čarolija koju sam pomenuo. Mene ona prati od ranog detinjstva na putu od čika Dimčetove pekare do moje kuće. Za tih 100 metara sam svaki put uspevao da pojedem krajku od hleba znajući da ću dobiti grdnju, ali nakon nje i parče namazano mašću i posuto alevom paprikom.
Hleb je nastavio da me prati kroz ceo život. U detinjstvu su me učili da poštujem oca, majku, učitelje i hleb. Ako se desi da nekom padne kriška na pod, taj ju je poljubio i vratio  na sto. U to doba, hleb se nikada nije bacao. Vešte domaćice su od bajatog hleba pravile prženice za doručak, ili su ga sušile u rerni i mlele u prezle. Sada malo ko to radi, ali često vidim moju generaciju kako stari hleb stavlja u kese i gledajući da ih niko ne vidi, krišom kači za ručice kontejnera kako bi neko ko “nema ni za ‘leba”, mogao da ga ponese kući. Ja moj stari hleb nosim u marinu na Dorćolu gde ga sa mog čamca kidam i bacam ribama, patkama i labudovima.
U vojsci su nam starešine govorile: ”Dok je ‘leba i pasulja, niko neće biti gladan.” Pored oružja, vojniku su najvažnije stvari bile čizme i hleb.
Kada su čika Dimčetovu pekaru srušili oni koji su direktno sa njive skočili na asvalt u želji da zarade mnogo novca kako se više nikada ne bi vratili na njivu, hleb sam počeo da kupujem kod Bobeta i to samo zato što je imao isti miris. Kažu da se mirisi iz detinjstva nikada ne zaboravljaju. Isto važi i za veštine kao što su vožnja bicikla ili plivanje. Sa sadašnjih šezdeset godina, sve manje vozim bicikl, a još manje plivam, ali se tog mirisa vrelog, tek ispečenog hleba nikako ne mogu odreći. Bobe je odavno preminuo i to je ostavilo traga na onu čaroliju sa početka ovog teksta, tako da ni miris u njegovoj pekari više nije isti.
Naši dedovi su u trenucima ljutnje znali da psuju Sunce i hleb. Sada to niko ne radi. Prešlo se na majke. To bi značilo da se Sunce i hleb više ne poštuju, pa ih ne vredi ni pominjati u nameri da nekoga uvredimo. Dobro je dok su još majke tu kako bismo mogli da ih pominjemo u psovkama. Nadam se da neće i one proći kao hleb i ostaviti nas bez ikakvog poštovanja.

Stihovi i vino

 

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošloga veka, često sam znao da u večernjim časovima sa roditeljima i sestrom prošetam Skadarskom ulicom. Uz obaveznu lepinju sa kajmakom kupljenom kod čuvenog Spase čija je pekara bila na vrhu Skadarlije, oprezno hodajući po kaldrmi za koju su svi govorili da je turska, a zapravo je bila iz Morave i postavljena tek koju godinu ranije, spuštao sam se ka Dušanovoj ulici. Tik uz kuću Đure Jakšića, bila je postavljena mala pozornica od svega desetak kvadratnih metara, sklepana od neobrađenih dasaka i oivičena niskom ogradom. Tokom letnjih večeri, tu je nastupao u to doba čuveni sekstet Skadarlija koji je svojim notama zadržavao prolaznike koji su voleli starogradske pesme. Neposredno pre njih, na tu binu je izlazio jedan mršavi čovek pogrbljenih ledja, ali prijatnog glasa i recitovao stihove poznatih pesnika. Bio je to Rale Damjanović uz koga sam shvatio da postoje i redovi drugačije napisani od meni do tada poznatih čika Jove Zmaja ili Desanke Maksimović.

Nakon desetak godina, kada sam se već bio zamomčio i večernje sate provodio po dorćolskim kafanama poput Doboja, Suvobora, Marša na Drinu, ali i zalazeći na Čuburu u Vltavu sa najlepšom baštom u Beogradu, obreo sam se jednom prilikom i u Čuburskoj lipi. Kafana kao i sve druge u to vreme – karirani stolnjaci, plehane pepeljare na stolu, kelneri u crnim pantalonama i belim košuljama, oblaci duvanskog dima pomešani sa mirisima luka i roštilja iz kuhinje, graja i smeh gostiju. Odjednom, ustade čovek pozamašnog stomaka i velike okrugle glave i pazeći da ne prospe novi bokal vina koji ga je strpljivo posmatrao sa stola, počeo je da recituje. Graja je utihnula, smeh je prestao, a svi pogledi prisutnih su se sreli na njegovim usnama. Bio je to Slobodan Marković, poznatiji kao Libero Markoni.

Tih sedamdesetih i osamdesetih dvadesetovekovnih godina među mladima je bila omiljena radio emisija “Ozon”, poznata po porukama koje su ostavljali slušaoci u nadi da će pronaći srodnu dušu. U skladu sa tom tematikom, bila je i muzika Otisa Redinga, Reja Čarlsa, Šarla Aznavura... Provodeći jedno takvo veče kod mog prijatelja, a sada trostrukog kuma Race, začuo sam neobičnu melodiju uz koju je neko nostalgično pričao o protekloj mladosti. Bio je to Rade Šerbedžija i Arsenova “Ne daj se, Ines”.

Koji je od ove pomenute tri ljudske veličine - Rale, Libero, ili Rade uticao na to da se u meni rodi ili probudi ljubav ka pisanoj reči, verovatno nikada neću saznati. No, posledica je ta da sam poželeo nakon mnogo godina da i ja nekim radoznalcima ili zaljubljenicima prenosim reči poređane u stihove. Na žalost, bez obzira što moje umeće nije ravno njihovom, u današnje vreme je sve manje ušiju spremnih da moje reči proslede do srca slušaoca. Dok izgovaram stihove, posmatram oči ljudi oko mene i kroz njih pokušavam da sagledam da li je seme koje im darujem svojim kazivanjima proklijalo u njihovim dušama, ili je ostalo samo zatureno u nekoj pustoši.

I svaki put kada mojim usnama govore Tagore, Prever, Kipling, Jesenjin, Mika Antić, Dis ili Ujević, osetim toplinu koja mi prožima grudi i koju ne uspeva da rashladi ni vino koje mi daje nadu da napokon u nečijim očima prepoznam ono što su možda Rale i Libero prepoznali u mojim.

Nedelja

 

Nedelja ume da bude neki šupalj dan, nekako prazan i nedešavan. Mislim, ništa se tada ne dešava. Obično sam ja taj koji nešto dešava, ali još uvek nisam odlučio šta ću danas da desim. Dok to ne smislim, najbolje bi bilo da se sam sebi napokon desim, iako to uopšte nije lako.

Ja kasnim celog života, iako uvek stižem na vreme. Zapravo, kasnim sam za sobom, ali sam uporan i nadam se da ću jednom uspeti da se stignem, mada ne znam da li će to izaći na dobro. Šta ako se sam sebi ne budem dopao kad se budemo napokon sreli – ja i Ja. Ovako, gledajući sebe dok trčim za sobom, možda imam bolje mišljenje o onom Ja koje mi uvek izmiče za par koraka. Možda ću se razočarati u sebe kad se budem stigao, a to je uvek najveće razočarenje. Čini mi se da to zna ono prvo Ja i to je razlog zašto ne dozvoljava da se sretnemo. Možda to i ja znam i zato namerno ne stižem onog sebe ispred mene.

Iako sam po prirodi radoznao, sve češće mi pada na um misao da je bolje da ne saznam ništa o svom prvom Ja. Šta ako mi se ne dopadne to što budem video? Šta ako moje oči više ne gledaju onako kako mi je to dato na rođenju – iskreno i istinski? Malo ljudi, kad odrastu, umeju da gledaju tim očima. Oči date na rođenju brzo umru, jer nas od malih nogu roditelji, a kasnije i nastavnici vaspitavaju kako treba gledati, a to je drugačije od onoga kako stvarno jeste. Tako je i sa strahom. Kad se rodiš, ne plašiš se ničega, jer te jos nisu naučili čega sve treba da se plašiš.

Ono što je izvesno je to da naša predstava o samom sebi nije najrealnija i uglavnom predstavlja sliku onoga kakvi bismo mi želeli da budemo. To ume često da nas dovede u nezgodne situacije koje znaju da nas u trenu osveste i prikažu nas sebi onakvim kakvi mi stvarno jesmo. Na žalost, skloni smo da to brzo zaboravimo i uskoro bude sve po starom - ponovo smo pametni, lepi, sposobni...

Jedino svoje srce ne umemo da prevarimo, koliko god se trudili da to uradimo. Srce je ranjivo i krvari i umire bezbroj puta. Ono ne ume da uči iz svojih grešaka i ne stiče iskustvo. Zato uvek nanovo biva zgaženo. Ali dobra stvar je što je srce uporno i nastavlja dalje svoju potragu. Što je vise zakrpa na njemu, to je ono uzvišenije. Srce na sebe prima udar kako duša ne bi patila i ono pati umesto nje. Ako srce ne ume da pati, onda ono i nije srce. Srce je najhrabriji vojnik duše. Umire mnogo puta kako bi spasilo dušu. A da li uopšte duša želi da bude spasena? Možda ću to saznati kada moje ja stigne moje Ja.

Prolaznik kroz život

Šetam Knez Mihailovom ulicom gledajući u sive granitne ploče koje mazim svojim stopalima pokušavajući da razgrnem zamišljeni prah po njima i pronađem tragove koje sam tu ostavio pre skoro 60 godina. Ti otisci stopala bili su manji, a razmak između njih kraći nego što je sad. Kada bih mogao da ih ugledam, bili bi i isprepletani kao kada dete neumorno trčkara u svim pravcima praćeno budnim okom roditelja. 

Pokušavam da pogled bacim niz padinu ka Dunavu kog više ne mogu videti od visokih i ružnih zgrada od stakla i betona, a nekada sam ga mogao milovati pogledom hodajući strmom kaldrmom dok sam hitao ka mom Dorćolu i toplini koju je odavala kaljeva peć u našem domu. Pored nje je uvek stajala metalna kanta sa ugljem i fotelja iz koje se satima mogao gledati razigrani plamičak koji je pokušavao da se popne uz odžak, ali se na tom putu uvek pretvarao u dim koji je stremio ka visinama u danima kada nije bilo beogradske košave da ga povije tik uz krov i rasprši okolo pre nego što je uspeo i da ugleda obrise reke. 

Kao što je taj dim prolazio kroz tminu dimnjaka, tako i ja sad prolazim Knez Mihailovom ulicom bezuspešno pokušavajući da odgonetnem misteriozni nestanak Medžedove poslastičarnice sa ćeten alvom i bozom, komisione radnje sa najraznovrsnijom robom, nestanak Grčke kraljice i restorana Zagreb. Iščezli su i ljudi koji su umeli da požele “dobar dan”, da hodaju sa osmehom na licu, ljudi kojima nisu bile nepoznate reči “hvala” i “molim”. Sada pored mene prolaze bezlične spodobe kojima je bitna forma, marka odeće i koji cene prijatelje samo po debljini buđelara. Od kako su “gospodu” zamenili “drugovi”, nestalo je one magije, dostojanstva, poštenja, manira  i otmenosti. Iako su “drugovi” posle nekoliko decenija opet postali “gospoda”, to se svelo samo na oslovljavanje. U nepovrat je otišlo sve ostalo što je život činilo dostojnim življenja.

Neko reče da kada ugledaš na spomeniku uklesanu godinu rođenja i godinu smrti, shvatiš da se život sadrži u onoj crtici između tih brojki. Tako mala crta, a tako mnogo toga ima u sebi - toliko ljubavi i sreće, suza i bola, uspeha i propasti, nadanja i razočarenja.

I ja imam svoju crticu i pažljivo kružim oko nje već dugo, pokušavajući da je učinim što ispunjenijom. Hodam svojim putem ka onoj drugoj brojki posle crte i ne znam koliko koraka još moram načiniti da bih je dosegao, ali to mi i nije toliko važno. Bitno mi je da na tom putu ostavim tragove kojih se neću stideti ni ja, niti moja deca nakon mene. Zapravo, ja nisam ništa drugo do prolaznik, prolaznik kroz sopstveni život. 

Iako mi se na tren učini da kormilo broda zvanog Život držim čvrsto u svojim rukama, starost i mudrost koja njome dolazi me uči da to nije tako. Brodom ne upravljam ja, već talasi, bure, plime i struje. Ja ga samo održavam na površini i pokušavam da očuvam željeni pravac. A možda je i taj pravac samo privid, plod mojih htenja ili nadanja? Jedino što je izvesno, to je cilj na koji ćemo svi stići jednog dana. Da li su to oštre hridi, ili Sunce koje se pomalja na horizontu, ostaje da vidimo kada do toga stignemo.

Dok sam pisao ove redove, mrak je već otišao na spavanje i napravio mesta za novi dan u kome opet valja koračati ka onoj drugoj brojki. Meni se ne žuri. Nisam trkač, već samo prolaznik, prolaznik kroz sopstveni život.

Posedovanje

Zvezde su bile vredne te noći i neštedimice su svojom srebrnozlatnom prašinom posipale njeno telo koje sam nazirao u odsjaju punog Meseca na ravnoj površini Dunava. Dok je ležala, posmatrao sam njene pune poluotvorene usne iza kojih se nazirala niska biserno belih zuba. Nisam mogao da odlučim da li više volim da je gledam dok spava, ili dok se šetamo obalom, da li mi više prija zvuk njenog disanja, ili glas kada mi priča.

Tada sam naučio šta je zapravo posedovanje. Do tog momenta sam mislio da posedovati znači imati stan, kola, kućnog ljubimca. Umeo sam da kažem za nekoga da poseduje talenat ili veštinu, ali sad shvatam da su sva moja dosadašnja razmišljanja bila vezana isključivo za zemaljsko, a to je bila greška.

Čoveka mogu porobiti, ali ga može posedovati samo onaj koga on sam izabere. Da li sam ja izabrao? Da li sam ja vlasnik moje misli, ili ona kojoj je ta misao upućena? U tome i leži odgovor na prvo pitanje. Ako se čovek oseća srećnim dok je posedovan, on je dostigao cilj. To ne znači da je stigao na kraj puta, već samo da je otkrio novu svrhu postojanja. Samo će izabrani razumeti zbog čega je lepše biti posedovan, nego posedovati. Za mene je uvek bilo uzvišenije davati ljubav, nego je primati, bez obzira što sam mnogo puta čeznuo tragajući za njom. Da li se traganje isplatilo?

Kad si poslednji i prvi

Kad ostaneš poslednji, ništa ti ne preostaje sem da čekaš. Tada si postao prvi na redu i nemaš nikakve dileme više. Sve ti je jasno. Jedino što ne znaš je koliko će vremena još proteći dok ne dodje taj momenat da te prozovu.

Ja sam sad u sličnoj ulozi, ali ne čekam da moje ime izgovori sestra u Domu zdravlja, već Njeno Veličanstvo Smrt. Do sada sam je vešto izbegavao i siguran sam da ću još dugo u tome uspevati, ali trenutno ispred mene u redu nema nikoga. Ja sam poslednji ostao i na mene je najmanja kvota. Niz je započeo Zdenko, nastavio Roki, zatim Šule i Kalja. Nakon njih je smrt povela sa sobom i mog Ivana koji mi je na rukama izdahnuo. Prošlog meseca sam ispratio i Šilju, legendu leve obale. I sve to za manje od četiri godine. Ostade Dunav pust i kao da je presušio. Osećam se kao Robinzon Kruso dok sedim sam na obali ispred Kućice i posmatram barže kako ih brodovi guraju pored mene. Ruka sa čašicom rakije mi mahinalno polazi ka desnoj strani stola gde je uvek sedeo Ivan kako bismo nazdravili jedan drugom. Zastane na pola puta u vazduhu, sačeka koji sekund u svojoj nedorečenosti i vrati se nazad uz moj duboki uzdah.

Nije lako biti istovremeno i prvi i poslednji u redu. Zapravo, da li uopšte postoji u tom slučaju taj red, kad si sam u njemu? Matematika kaže potvrdno, a ja nisam baš uveren da je tako. Jedino što je izvesno je da sam ostao sam. Vrlo čudno. Oduvek sam voleo samoću i u njoj pronalazio utočište. No, to je tada bio moj izbor, a sada je ona nametnuta silom Boga koji je u svoj zagrljaj primio meni drage ljude sa kojima sam nazdravljao Suncu koje je zalazilo iza zemunskih obrisa ili brojao dunavske talase koji su zapljuskivali našu plažu.

Imali smo neki naš zajednički život pored reke, radovali mu se i uživali u njemu, a sad je on ceo pripao samo meni, jer su moji prijatelji, jedan za drugim, odustajali od njega. Ponekad se pitam koliko je to pošteno da sam ja jedini naslednik svih tih života i kolika je moja odgovornost sada. Imam li ja snage za to? Misli mi se mrse u glavi poput ribarskih mreža u Dunavu, pokušavajući da me izbave iz bujice uspomena. U ušima su mi još uvek zvuci svih otpevanih pesama, a na usnama okus stare rakije i još starijeg vina kojima smo umeli da obradujemo naša nepca i častimo dušu.

I u tom trenu, dok sam pogledom pratio detlića koji je neumorno tražio zalogaj bušeći rupu u vrbi iznad mene, shvatio sam pravi razlog moje zabrinutosti. Nije problem što sam prvi na redu, već što iza mene nema više nikoga. Nikoga ko će umeti da se raduje zori koja u crveno boji Nebojšinu kulu, ko će uz Cuneta, ali i uz Šopena da otpušta dimove iz cigarete ili lule ne bi li ih topli vetar sa jugoistoka ispratio uzvodno. Nikoga čije će srce umeti da prati spori tok Dunava, ali i da ubrzano zakuca od sreće kad se bucov praćakne na par metara od obale. Nikoga ko će se radovati zrikavcu i svicu, patki i labudu, sovi i čaplji. Nikoga koga će brodari glasnom sirenom pozdravljati dok plove pored.

Dolaze nove generacije koje sve ovo ne umeju da prepoznaju, da vide, da čuju i da u tome uživaju. Sve će to i dalje postojati – i Sunce iznad pančevačkog mosta i Mesec iznad crkve Svetog Marka i tišina oko starog šlepa i šumski povetarac. Postojaće, ali neće živeti. jer neće biti nikoga da to razume i u tome pronađe sreću i shvati smisao. Zato još dugo moram da budem tu kao poslednji i kao prvi, da sve ovo, kako bi rekao Rutger Hauer, ne bude izgubljeno u vremenu, poput suza na kiši. 

Vreme i treptaj

Vreme prolazi sa moje leve strane,  takođe i sa desne. Poput saobraćajca ga posmatram i pokušavam da njime upravljam. Nekad mi pođe za rukom, mnogo češće ne. Shvatam da nisam nikakav autoritet koji će uspeti da promeni smer vremena ili barem da uspori njegovu brzinu. Trudim se, ali uzalud.

Pomišljao sam da i odustanem od tog jalovog posla, ali mi dunavski povetarac jedne jesenje večeri otera maglu ispred očiju i tada shvatih. Jesam ja okružen vremenom, ali ono stoji. Ja sam taj koji se kreće kroz njega, a ne ono pored mene. Kako to nisam ranije primetio? Dakle, sve ipak od mene zavisi - hoću li zastati, ubrzati ili samo usporiti. Pokušavam, ali i to je uzalud. Ipak je vreme mnogo jači igrač od mene. Mogu samo malo da odugovlačim, varam, ili kradem, ali na kraju, ono će me ipak pobediti. Jedino je neizvesno sa kolikom razlikom -  da li šezdeset ili osamdeset godina. Odgovor niko ne zna, ali je izvesno da taj rat gubim.

Ipak, nisam nesrećan. Iz svih dosadašnjih bitaka sa vremenom, tokom mojih skoro pedeset šest godina, izlazio sam kao pobednik i to mi daje snagu da istrajem što duže. Ja sam stari ratnik koji se ne predaje. Imam svoje vojnike. Uz mene su Volja, Andjeli i Dunav. Sa ova tri moja ratnika ću odolevati još dugo i zato imam osmeh na licu i treptaj u grudima. Doduše, bilo bi lakše kad bih mogao da sa nekim podelim taj treptaj. Kažu da što ga više dajem, više ću ga imati.  Paradoks. Neverovatno ali istinito, kako nam je govorio Draganče, moj profesor hemije iz Prve beogradske gimnazije. Znao je mnogo o toj hemiji, ali ne i o onoj između dvoje koji se više ne vole. Šta se dešava kad ljubav zaćuti, kada se podeli sve na pola i dobiješ pola života, pola suze i pola sna?  Da li je ta polovina koja ti ostane dovoljna da bude seme iz kojeg će izniknuti nova ljubav? Opet se vraćamo na početak teksta. Koliko ću morati koraka kroz vreme da napravim da bih video ljubav kako ponovo klija? Da li će ona polovina suze biti dovoljna da je zalije? Da li će mi ostati dovoljno sna da je odsanjam?

Moral i glad

Nije me na ovo inspirisao Albert Pajk iako bi naslov mogao da asocira na njegovo maestralno delo.  Tekst je plod mog razgovora sa starim školskim drugom dok smo pobeđivali glad dobrim ćevapima sa roštilja na Dunavu i svodili neki saldo u našim životima posmatrajuci kroz čaše kako se Sunce mazi sa rečnim talasima.

Tada mi je sinulo da glad nije samo potreba za hranom. Znam da su mnogi bili gladni i krvi i osvete, ljubavi ili nežnosti, novca, moći, vlasti… Šta je to što je neke od nas sprečavalo da ostvarimo sve za čim smo žudeli, odnosno gladovali? Da nije u pitanju moral? Čudna je to reč. Kratka, a ipak tako snažna. Ima veliku moć, ali na žalost, za nju mnogi nisu čuli. Nekoga strah spreči da povuče okidač pištolja, a nekome to ne dozvoli moral. Potpuno nevidljivi, nepostojeći, ali ipak neprobojni zid koji nam ne dopušta da učinimo nešto što nam nije svojstveno, ili posle čega bismo breme kajanja nosili doživotno.

Neki ipak sa lakoćom uspevaju da preskoče taj zid. U takvim ljudima želja za lagodnijim životom nadjača moral koji ih upozorava da način na koji će to ostvariti nije dobar. Devojke prodaju svoja tela za nekoliko krugova u skupom automobilu, za par zalogaja u ekskluzivnom restoranu ili dva gutljaja Čivasa u separeu. Biraju muža ili dečka po debljini novčanika ili mestu stanovanja. Spremne su da se odreknu istinske ljubavi zarad materijalnih vrednosti, da zgaze nečije srce koje bi kucalo samo za njih ne bi li utolile svoju glad za novcem, stanom u dobrom kraju grada, besnim kolima, egzotičnim putovanjima… Poput mađioničara, one prolaze kroz zid izgrađen od morala, ne shvatajući da su tada unizile najviše same sebe i ugasile sopstveno srce koje više ne kuca, već radi kao mehanička pumpa. Posle prvog, dolazi drugi, treći, a zatim i čitav niz onih kojima one nisu predmet obožavanja, već prolazna zabava.

Šta je sve čovek spreman da uradi da bi se dočepao i ostao na vlasti? Da izneveri druga, brata, decu, da proda državu? Zbog toga i nisu svi sposobni da budu vlast, već su to samo oni posebni. A možda je i obrnuto – samo posebni ne žele da budu na vlasti.

Kao što postoje ulice koje su jednosmerne, tako i putevi pomenutih devojaka ili vlastodržaca, ljudi gladnih visokih položaja i moći, svi vode u jednom smeru. Nema nazad. Onaj zid od moralnih cigala je porozan samo u tom pravcu. Čak i ako se desi da pojedinci prepoznaju šta su uradili i koliko bola drugima naneli zarad svoje gladi, ostaju tu gde su, sami sa sobom i eventualnim tragovima svoje savesti. Taj mali broj onih koji su postali svesni, neće utehu naći ni u ispunjenim snovima iz mladosti. Ipak će većina i dalje živeti u uverenju da su srećni i ostvareni. Možda je tako i najbolje za njih. Kukavičluk je jači od priznanja da si pogrešio i prodao se. Lakše je živeti u laži i sebe ubeđivati da je to što si uradio ono pravo i vredno svega. Lakše je sve do trenutka kad shvate da su oni sami jedna velika laž.

Potraga

Život juri pored mene nezaustavljivo. Sve češće ne mogu da pratim njegov tempo. Ostajem nem, usporen u pokretu. Toliko toga bih imao da kažem i uradim.  Kome da kažem i sa kim da uradim? U samoći tražim mir, a zapravo sam tek tad uzburkan. Haos od misli mi ne zaustavlja ni stari melanholik Leonard Cohen. Mnogo je nespokoja u meni. Toliko toga sam prošao za svojih pedeset i pet godina. I  lepog i ružnog. Mnogo dobra sam podelio, ali i zla naneo. Da li sad plaćam danak? Ne znam. Želim bonacu u srcu, ali je ne pronalazim. Okružen mnoštvom, ali uvek sam. Stvaram privid sreće i mira, a u meni gori sve. Nema duše u blizini koja ume to da prepozna, da protumači moj govor bez reči. Nije ovo depresija. Ovo je koktel razočarenja, spoznaje, sećanja i nemoći. Svi ostvareni snovi su daleko iza mene u tami uspomena, a ono željeno je nedostižno u magli kroz koju mi pogled ne prodire.

U dunavskim sutonima prepoznajem sebe koji tonem u prošlost poput Sunca koje nestaje iza Gardoša. Ali ono će tokom noći posetiti Korkovado, kineski zid i svetu reku Gang i sutra će se ponovo roditi iza pančevačkog mosta, a ja ću ga dočekati nepomeren sa mesta u mojoj Bazi Oazi, ugrejan pokrivačem satkanim od sećanja.

Pred tim prvim zracima, uspomene bivaju potisnute kao varvari pred rimskim kohortama. Opet se vidi crkva svetog Marka sa strane srca, a na desnoj se pomaljaju senke zidina Kalemegdana i obrisi nekadašnjeg đačkog kupatila. Ponovo je sve stvarno. Život osvaja neumoljivo i jutro pobeđuje noćni nestvar. Moji najveći saveznici gube bitku i sakrivaju se u mojoj glavi gde će čekati novi suton kada će ponovo zagospodariti.

Često sam se pitao čemu taj beg u prošlost koja nije uvek bila udobna i nasmejana, dok nisam shvatio da poput dunavskog peska koji prečisti svaki talas i ne dozvoljava da nečist prodre u Bazu Oazu, tako i moj um nepogrešivo filtrira i na situ života ostavlja samo lepo, dok sve ono što je ružno propada u nepovrat i gubi se u zaboravu.

I pored toga što ne prizivam bolna sećanja, što ne zalivam tugu da ne bi brže rasla, nemir u meni tinja i povremeno plane uz prasak kao komad breze u mom kaminu tokom dugih zimskih večeri u kojima uživam u vatri gledajući je kroz čašu crvenog vina. Šta je to za čim godinama tragam kako bi moja duša mogla mirno da zaspi, a srce mirnije da kuca? Zašto je odgovor na to pitanje uvek isti? Zašto je u pitanju ljubav­? Zašto sam je toliko gladan i žedan?

Životne staze

Ovaj izraz smo nebrojeno puta čuli, a verovatno i upotrebili ne zadirući u njegovu suštinu. Te staze koje sam pomenuo u naslovu su oku nevidljive. One zapravo predstavljaju način na koji mi upravljamo svojim životom i satkane su od svih naših postupaka i razmišljanja. Jesu obasjane, ali ne sijalicama sa bandera. Imaju smer kretanja, ali on nije obeležen znakovima. Imaju svoje raskrsnice, ali bez semafora.

Ja bih naglasak stavio baš na te raskrsnice, na mesta ukrštanja naših sopstvenih životnih staza. Svako je bar jednom osetio da se nalazi tu i da je makar na tren razmišljao na koju stranu mu valja poći. Ako ni po čemu drugom, to mesto je zapamtio po tome što je tada morao da donese neku važnu ili manje važnu odluku koja je od uticaja na njegov život. Mnoga od tih raskršća su neprimetna, jer tada donesene odluke neće mnogo izmeniti naše živote.  Njima prolazimo skoro u trku, ne zaustavljajući se. Međutim, ima i onih velikih na kojima izbor puta može sve da promeni.

Dok samo od nas zavisi da li ćemo skrenuti levo ili desno - dobro je. Naravno, pod uslovom da umemo da donosimo prave odluke. Na žalost, najčešći slučaj je da bivamo primorani da odaberemo pravac kojim ćemo nastaviti dalje. Nekada nas na tu stranu gurnu emocije, nekada pobedi razum, a nekada o tome odlučuje neko sasvim drugi. Od odluke tog drugog zavisiće i naš dalji životni put. Dešava se da se ne možemo uvek odupreti toj tuđoj volji koja nas primorava da promenimo pravac kojim smo srećno hodali našom životnom stazom. Možda zato što smo slabiji od njega, možda jer mu verujemo više no sebi, možda jer ga volimo. Nije bitan razlog zbog kog smo naterani da skrenemo na raskrsnici, već osoba koja nas je na to primorala. Od te osobe i njene odluke može zavisiti i naš i njen nastavak života.  Pogotovo što tada ne postoji nazad. Možemo naknadno pokušati da pronađemo neku drugu stazu koja će ići blizu one kojom je trebalo da pođemo, ali onu našu smo nepovratno izgubili.

Znajući sve to, ja zastanem na svakoj raskrsnici mojih životnih staza. Davno sam već prestao da žurim i žurbu kao dimenziju sam izbacio iz života. Tu pronađem neko lepo drvo pod kojim u zavetrini i hladovini mogu da promislim. Sednem ispod njega i dam dovoljno vremena svima koji hoće da me gurnu na neki bočni putić. Sačekam da i oni razmisle i dozvolim im da promene odluku. Ako se to ipak ne desi, koliko god to bilo teško, iako me prisiljavaju da skrenem levo ili desno, ja ću ipak nastaviti pravo.

Zahvalnost

Zahvalnost se javlja u nama kao posledica osećanja da nekome nešto dugujemo. Tako nas uče od detinjstva. Dozivajuci sećanja iz tog doba, sigurno možemo prepoznati zahvalnost pokazanu prema komšiji koji nam je poklonio čokoladicu. Nećemo zaboraviti ni taj osećaj prema drugarici koja nam je dozvolila da od nje prepišemo zadatak iz matematike. Kasnije je došlo vreme u kome smo od baka, deka i učiteljica u školi često imali prilike da čujemo rečenicu:”Budi zahvalan ocu i majci što su te rodili i odgajili, što te hrane i obrazuju…” 

Mnogima od nas se činilo da se život pretvorio u izjave i osećanja zahvalnosti. Često smo to radili iz pristojnosti, a ne iz potrebe. Danas se ne može završiti nijedan teniski turnir, inauguracija predsednika države, diplomski ispit… a da pola sata ne slušamo kome se pojedinci sve zahvaljuju. To je postao standard i niko ne ulazi u iskrenost svih izgovorenih reči. Bitna je forma.

No, meni lično je to sve razumljivo i svakodnevno i ne bih više se bavio time. Ovde bih ukazao na jednu posebnu vrstu zahvalnosti koju malo ko od nas ume da prepozna. Verovatno zato što nas tome niko nije učio i to ne piše u knjigama o lepom ponašanju. I ne samo to. U trenucima o kojima pričam, ljudski um je zaslepljen emocijama koje mu zamagljuju svest i tada on umesto osećaja zahvalnosti raspoznaje tugu, bes, ljutnju, mržnju…

Konkretizovaću stvar i navesti jedan banalan primer. Zamislimo da su momak i devojka u emotivnoj vezi par godina. Ljubav cveta uprkos raznim teškoćama, doživljava uspone i padove, ali traje. U nekom trenutku, jedan partner odluči da izlaz iz svojih problema i nemira potraži u tome što će ostaviti drugog. Obično se dešava da ta ostavljena osoba počne da pati, da oboleva, da gubi apetit i san, da očajava…  To je taj moment na koji sam malopre ukazao. Bujica emocija koje izazivaju stanje očaja ne dozvoljava racionalnom u nama da prepoznamo jedino ispravno osećanje koje se tada sakrilo u najdublji i najtamniji  kutak naše svesti. Govorim o osećanju zahvalnosti. Mali broj ljudi tada ume da to prepozna i oni su blagosloveni. Neki deo nas to shvati malo kasnije, ali većina nikada. Mi moramo biti zahvalni partneru što nas je osvestio, što je pokazao da je sve bila možda samo laž i obmana sa njegove strane, što nam je podario veliko iskustvo, što nas je poštedeo još većeg emotivnog investiranja u vezu koju je hteo da okonča. U tim trenucima čovek treba biti dovoljno veliki i snažan da bi to mogao da uradi. Nije lako, ali kako nas život svakodnevno stavlja na velika iskušenja, moramo biti spremni da stalno učimo kao i da primenimo naučeno, ali i sve ono sto je stečeno iskustvom.  Moramo potisnuti ego i sujetu. Moramo biti otvoreni da razumemo slabost drugih. Mnoge grube i ružne stvari ljudi čine baš iz svoje slabosti.

Ovo je samo jedan od mnogo primera koji nas okružuju. Bezbroj je situacija u kojima je zahvalnost jedini pravi odgovor na zlo, nepravdu ili nesreću koji su nam učinjeni. Da ne bude zabune, nikako ovo ne treba pomešati sa “Ko tebe kamenom, ti njega hlebom”. To je već neka druga priča.

Nova godina

Sutra uveče nam dolazi u posetu Nova godina. Živeće samo 365 dana i onda će naprasno umreti. Neko će joj se radovati, neko će je se sećati, a neko će želeti da se što pre završi i da je zaboravi. Ja nikada nisam voleo da mi događaji brzo prođu, čak i kada su bili loši, teški, bolni. Ne, nisam mazohista. Jednostavno, želim da dugo živim, a umem i da poštujem faktor koji se naziva vreme. Ubrzavati taj deo života, istovremeno znači i skraćivati život, a ja to ne želim. Puštam ga da ide tako kako ide, samo da traje. Dobro, da se ne lažemo, umem ja da učačkam da mi život bude lep i retki su mi ti trenuci kada se osetim loše, pa i nemam potrebu da ih ubrzavam. 
Vratiću se na sutrašnji dan, na trenutak kada će se roditi 2017-a godina po redu od momenta kada je neko ustanovio taj red. Tačno u ponoć, novorođena godinica će zakmečati uplašena od pucnjave petardi i bleska vatrometa. Svi će joj se radovati iako nisu ničim doprineli da ona dođe na svet. Slaviće je i pominjaće joj ime i trezni i pijani, i prijatelji i neprijatelji, i Amerikanci i Rusi, i Arapi i Jevreji, i zdravi i bolesni, i beli i crni. Ljubiće se rodbina, prijatelji, kumovi, komšije, nepoznati. U tim trenucima će se prosuti milioni želja. 
E, dolazi taj momenat, trenutak kada ćemo jedni drugima zaželeti zdravlje, uspeh, ljubav, sreću, bogatstvo... Međutim, da li je to zaista tako? Da li će svi biti zdravi, uspešni, bogati, srećni, voljeni? Naravno da neće. Mnogi će u toj godini umreti ili ostati bez nekog dragog bića. Mnogi će se razboleti. Koliko njih će osetiti pramenove sreće? Koliko ljudi će se obogatiti? Neću zadirati u statistiku. Svako neka odgovor potraži u sebi. Zašto je to tako? Da li su želje bile neiskrene i zato se nisu ostvarile? Možda su izgovorene mehanički, po inerciji, po šablonu jer to se očekuje da se kaže u tim posleponoćnim trenucima kada kajmak skupljaju mobilni operateri naplaćujući poruke i pozive. 
Odgovor na ova pitanja ne može lako da se pronađe, ali ja ga i ne tražim. Mene interesuje nešto drugo. Zbog čega ćemo naredne godine u isto ovo vreme ponovo zaželeti ljudima oko sebe sve isto, iako znamo da neki kojima smo to uradili prošli put, više nisu sa nama, neki su postali vezani za krevet, neki su se razveli od svojih partnera, neki su ostali bez krova nad glavom, neki bez posla... Čemu onda prosipanje svih tih želja od kojih će se samo mali broj ostvariti? Zbog tradicije? Zbog lepog vaspitanja? Zbog „jer to tako treba“? Ne znam. Meni u tim trenucima uvek zastane vrh jezika na prednjim zubima kad treba da izgovorim slovo „S“ i nastavim sa „rećna Nova...“ Nekako mi se tada jezik saplete, ali brzo ustane i nastavi dalje. Da, i ja izgovorim sve to isto, kao i vi. Kažem iskreno, iz dubine srca iako znam da skoro ništa od toga neće pogoditi metu. Zašto to ipak radim? Već važim za džangrizavog namćora i tu reputaciju ne mogu unaprediti čak iako vam ne izreknem lepe želje. E, dragi moji, to sve kažem da bih se ja lično osetio bolje. Znam dobro da vam moje reči neće doneti zdravlje, sreću, ljubav, bogatstvo, uspeh ( uprkos učenju o „the law of attraction“ ). Znam da se sami morate izboriti za sve to uz manju ili veću pomoć Boga, anđela čuvara, bogatog strica iz Amerike, ili doktora koji je zaista učio dok je studirao. No, ja sam srećan kad drugome zaželim sreću. I ljubav. I zdravlje. I uspeh. Osetim se jako dobro. Postanem sebi neko veoma važan. Sebično ili ne, ja vam svima želim sve najbolje zbog samog sebe, da meni bude dobro što to radim, iako sam svestan da moje reči nisu od velikog uticaja na ostvarenje izgovorenih nadanja. Moje srce će lepše kucati ako se nešto od toga ostvari, ako osmesi na vašim licima budu širi, ako više vremena provedete sa porodicom u prirodi, nego kod lekara, ako pređete na bolje radno mesto, ako se zaljubite, dobijete dete... 
A ako se ništa od toga ne dogodi, ipak neću zaboraviti šta sam vam poželeo godinu dana ranije. Izgovoriću to ponovo, i opet, i opet. I svaki put ću imati isti problem sa jezikom. I svaki put ću pomisliti isto. 
 SREĆNA VAM NOVA GODINA

Nezaborav

Na današnji dan pre 17 godina, moj prvi sin Aleksandar je već 6 meseci spokojno rastao u stomaku moje Slavice. Ja sam vredno renovirao naš dom kako bi uskoro mogao da primi još jednog Veličkovića. I onda BUM. Nekom je neko zasmetao na političkoj sceni, imao je višak oružja, a manjak savesti i odlučio je da ubija stanovnike moje lepe zemlje, da nam ruši kuće i mostove, fabrike i televizije. Tako je to trajalo 78 dana i baš tog poslednjeg, 78-og, rodio se moj Aleksandar. Pogledao nas je svojim plavim okicama i nije znao šta smo sve činili da bi mogao da doživi taj tren i ugleda svetlost dana, a ne bljesak bombi. Danas je on veliki, zgodan i bistar momak koji ne poznaje snagu mržnje koja mu je pretila dok je bio ušuškan u majčinom stomaku. Nesvestan dogadjaja pre svog rodjenja, on nema šta da pamti. No, ja imam. I umem da pamtim. Umem i da ne zaboravim, iako me svih ovih 17 godina sa svih strana, prvo neprimetno, a sada već sasvim direktno, ubedjuju da su mi prijatelji oni koji su mi radili o glavi, kao i oni koji su ovde poslušno sledili i slede njihove planove. Oni zbog kojih je moja zemlja sve siromašnija, narod sve bolesniji i malobrojniji, deca sve neobrazovanija i pogrešno vaspitavana, a roditelji posrnulih morala i slomljenih kičmi ne razmišljajuci svojom glavom, već prihvatajući bespogovorno svoje sledovanje dnevne indoktrinacije, broje dane do penzije od koje neće moći, ako je i dočekaju, ni hlebom da se prehrane. Da, ja pamtim i malu Miicu, i kolege moga zeta sa RTS-a, i ljude u redu za hleb, putnike u vozu.... Pamtiću sve one koji su me bombardovali, one koji su do toga doveli, ali i one koji su došli posle njih da dovrše ono što bombe nisu uspele

Mislio sam da su ovce bele, a sada vidim da su šarene

“Okrečite Beograd”, povika lokalni ludak dok su Ilija i Djura Čvorović hodali gradom. Tada je samo Beograd imao pravo na ludilo, a sada se, poput ptičjeg gripa, to proširilo i na ostatak sveta. Virus je izmutirao tako da se sada ne kreče samo beznačajne fasade u belo, već i spomenici kulture i državne institucije i to višebojnom tehnikom. Kako je sve uzelo maha, čak su i ljudi počeli da sebe prefarbavaju po društvenim mrežama.

Doduše, ovo prefarbavanje nije prvi put sada vidjeno. Pojedinci su se mazali i u boje duge do skora. Najezda kameleona oko mene. Plašim se da ujutru, kada krenem po hleb i mleko, ne nabasam na najmoderniji trend bojenja u crno i da me prestravi kakva spodoba ili, ne daj Bože, da nekome izjavim saučešće, misleći da je to sada novi način pokazivanja da je u porodici bio smrtni slučaj. Šta ako neko dobije žuticu, a doktor pomisli da pacijent tako pokazuje poštovanje prema žrtvama na Tjenanmenu?

Povod za ovo poslednje masovno prefarbavanje sebe i objekata oko sebe je ubijanje nedužnih civila u gradu svetlosti koji je nama svetlost uneo samo u masonske lože, ali je zato narod često uvijao u crno. Ne, ne znači da ne treba zažaliti za poginulima u napadu, ali ovo je histerija isceniranog jednoumlja, vrlo vešto plasiranog i osmišljenog koja bi bila smešna da joj ne prethodi preko sto mrtvih. Neću sada ni o onome što je Pajk pisao Maziniju 1851. godine. Jednostavno, sve se radi na tome da hrišćani zarate sa muslimanima. Mogu da novine pišu šta hoće o medjusobnim nesuglasicama Rusije i Amerike, ali oni već zajedno rade protiv muslimana širom Sirije, a uskoro i Irana. Malo se zaboravio 11. septembar  i morali smo da ga se setimo pomoću 13. novembra.

Dosta o “teorijama zavere”. Vratimo se masama, spremnim da poslušno, bez trunke aktivnosti sopstvenih sivih ćelija, prateći savremenu misao, budu “in”, da ne proniknu dalje od prvog koraka, iako ih već na sledećem čeka rupa u koju će upasti ili govno u koje će ugaziti. Zašto žive unazad? Dobro, ne moraju baš svi  da budu vidoviti, ali bar neka žive u momentu sadašnjem, kao što reče Artur Šopenhauer. Nikakve koristi  od toga da posle kažu da su bili magarci dok su lupali u šerpe i blokirali saobraćaj. “In” je bilo i oktobarsko paljenje i rušenje moga grada. To je tako “fancy”. Mada, kada se pali ili ruši američka ambasada, onda je to “varvarski čin i krivci moraju biti kažnjeni”. Skupština može (naročito deo sa glasačkim listićima). Televizija takodje. Prazna zgrada ambasade –nikako.

Nisam primetio da se neko krečio ( volim ovu reč) dan pre masakra u Parizu. Tada je nastradalo skoro 50 ljudi u Bejrutu, a preko 200 njih je ranjeno. Naravno, njih ne treba žaliti jer su geografski hendikepirani, t.j. ne žive u Evropi. Uh, pa mi živimo u Evropi, a nas su tamanili kao mrave.  Ma nema veze, mi smo “narod bez zakona i vere, narod razbojnika i terorista”, kako reče tadašnji francuski predsednik Širak. A Beslam i skoro 400 mrtvih (uglavnom deca) i 800 ranjenih? Šta sa pre dve nedelje oborenim ruskim avionom i preko 200 žrtava? Ah, zaboravih, to su Rusi pa se ne važi. Dakle, žrtve su jednake u svojoj smrti, ali su neke ipak “jednakije”, kako jedared  slično napisa Orvel.

Dakle, narode, farbajte se, bojite i krečite. Tako iz udobne fotelje steknite utisak da ste važni i savremeni, hrabri i pametni. A ja? Moraću ponovo u školu. Tamo su me učili da su ovce bele, a sada mi je Facebook otvorio oči i pokazao da su šarene.

Kako bolesna manjina teroriše zdravu većinu

Posle današnjeg dana treba da podvučemo, a ne da “ušmrknemo crtu”, što bi voleo jedan ovdašnji političar poznat po borbi sa zmajevima. Dakle, grupa od 300 spodoba koje žele da se okolini predstave u svoj svojoj bolesti je kontaminirala centar grada. To je nas – zdrave i normalne ljude, koštalo mnogo novca kojim su finansirani helikopter koji je nadletao ulice, oklopna vozila, oklopljeni policajci, neoklopljeni konji sa policijom na njima... Uračunajmo tu i izgubljene sate ljudi koji su radili nedeljom, neostvaren promet u prodavnicama koje bi bile otvorene, organizaciju i sprovodjenje novog rasporeda linija gradskog saobraćaja… Tu su i  oni kojima su upropašćena tradicionalna venčanja nedeljom, zatim oni koji sa svojom dečurlijom nisu mogli da prošetaju gradom za vikend jer tokom radne nedelje zbog posla i škole to nisu u mogućnosti. Otkazane su i neke sportske priredbe, kao i treninzi naše dece.  Neću ići tako daleko da konstatujem koliko je bilo otežano dovodjenje i hitno zbrinjavanje u Urgentnom ili  Kliničkom centru za sve srčane bolesnike, one sa moždanim udarom, povredjene ili bolesne kojima je to u tom periodu bilo neophodno.

I sve to zbog 300 ljudi koji su dominirali nad million i po ostalih žitelja prestonice. Bolesna manjina teroriše zdravu većinu. Čist fašizam. Od domaćih likova koji im pružaju podršku kružeći zajedno ulicama, jasno izdvajamo narkomansku elitu. Tu ubrajam političara sa početka teksta, ali i ženu koja je poznatija po konzumiranju i prodaji narkotika nego po svojim predstavama. Osim narkoelite, tu su i predstavnici trenutne vlasti koju svi pljuju i svi bi da je ruše i nikom ne valja sem pederima, a i njima neće valjati jer imaju malog (ko razume-shvatiće). Naravno, ima i stranaca na privremenom radu u našoj zemlji koji bolje govore srpski nego naš prestolonaslednik. Čak je i jedna gospodja sa hladnog severa svratila u ove krajeve kako bi se zagrejala šetajući sa onima kojima se priroda poigrala.

Glavna podrška i finansiranje obolelih paradera dolazi baš iz onih zemalja koje su istovarivale bombe na našu decu, bolnice, škole, vrtiće, mostove, fabrike… Oni koji nam otimaju teritoriju, truju nas hranom i osiromašenim uranijumom, oni koji su nas držali pod sankcijama, bez goriva i lekova, sada pomažu porast broja obolelih u našoj zemlji. To mogu da razumem jer su nam neprijatelji i činili su, čine i činiće sve da nas svedu na jedan okrug. No, ne mogu da razumem ove domaće gnjide koje im pomažu u tome. Nije slučajno što je beogradska lokalna televizija prodata. Eto, pridružila se onoj medijskoj kući kojoj u imenu ne znaš da li bleji ili zove policiju. Sada na obe TV imamo uživo prenos kontaminacije najstrožeg gradskog jezgra i zagadjenja umova onih koji to posmatraju.

Pod maskom tolerancije i demokratije je dozvoljeno da zlo vlada. Ogroman broj domaćih glupandera u želji da bude “in”, da pokaže okolini kako je moderan i otvorenog uma, podržava trend uništavanja praiskonskih vrednosti. Šta nama sada valja činiti? Naravno da ne treba da idemo i šutiramo i kamenujemo bolesnike. Poenta je da svoju decu učimo istinskim vrednostima. Pokažimo im pravi put i dajmo primer i objašnjenje za sve ove bolesne pojave kojima nas truju. Imajmo spreman odgovor na svako pitanje. Ukažimo im da je porodica osnovna ćelija zdravog društva, a da porodicu čine mama i tata čiji su plod ljubavi njihova deca. Svoga druga treba da volimo kao druga, a ne kao devojku. Sa njim možemo deliti tajne, sendvič, novac, ali postelju nikako. U ovo nesrećno doba kada je greh biti zdrav i normalan i kada je nepoželjno promovisati istinske vrednosti, moramo istrajati. To smo dužni našoj deci i deci nase dece.

Laž

Laž je neistinita tvrdnja. Ovo je čista definicija po matematičkim principima. Ali, zapravo, laž je bol. Bol nanesena sebi, drugome ili oboma. U trenu kada se izgovara, stvara privid zadovoljstva postignutim efektom, ali ako lažljivac poseduje trunku inteligencije, mora shvatiti koliko je bedan, mali i nesrećan kada je morao da pribegne neistini. Laž je bežanje od odgovornosti, proizvod straha od suočenja sa posledicama izazvanih istinom. Dakle, nameće se zaključak da samo slabi, kukavice, neodgovorni  i labilni lažu. U laž ubrajam i prećutkivanje. To nije ništa drugo nego neizrečena, a učinjena laž. Razlika je samo u načinu manifestovanja. Efekat je isti, a posledice jednako bedne.

No, postoje i momenti  kada laž ima plemenitu svrhu, kada obolelom na samrti saopštimo da će posle operativnog zahvata ozdraviti. Ali koliko nas je tako nešto izgovorilo? Mali broj. Ali zato mnogi svakodnevno beže u svoj bedni svet gde utočište traže u neistini. Jednom Perhan reče:”Od kako sam sebe uhvatio u laži, nikom više ne verujem.” Svi smo mi bili u prilici da potražimo spas u nečemu što nije istina. No, kad/ako dete postane čovek ili žena, mora biti svesno svake svoje izgovorene reči čiji sluga postaje u momentu dok glas napušta usnu duplju. E, to je ta granica. Nejasno definisana, ali ipak precizna. Granica izmedju zrelog i nezrelog, izmedju velikog i malog, izmedju hrabrog i kukavice, glupog i mudrog počiva baš tu, na usnama.

Čuh juče da sam mojom iskrenošću oterao mnoge od sebe. Ta rečenica me je i naterala na ova razmišljanja. Kao Baltazar, posle šetkanja u krug i mozganja, shvatih da nisam ja nikog oterao. Ako i ima takvih koji nisu više u mojoj blizini, oterala ih je baš ona granica o kojoj sam pričao. Sami su sebi postavili zid, nepremostiv za njihove domašaje, kao što im je nedokučiv i ovaj način razmišljanja. Iako ne znam kako je iza tog zida kroz koji ne mogu da vidim i kog ne mogu da preskočim jer mi to ne dozvoljavaju vaspitanje, moral, intelekt, čast i ogledalo, osećam bol u svakom od tih sa druge strane. Često nesvesnu, ali ipak prisutnu, stalnu. I što ih vise boli, to više lažu tražeći u tome spas, a zapravo time ubrzavaju svoje nestajanje u mojim očima. Najgore je što je taj zid virtuelan tako da povremeno imam prilike da se uverim u istinitost ovih mojih tvrdnji u svakodnevnom životu. Tu nastaje problem, jer je to momenat kada i mene zaboli. Nekada zbog tuge što gledam kako se pate u svojoj niskosti (iako je obično nisu ni svesni), a nekada, kada je u pitanju meni neko blizak, bol nastaje usled velike borbe u srcu izmedju osećaja gadjenja i osećaja sažaljenja. Sasvim je svejedno šta će od ta dva prevladati. Takva osoba mi postaje sve dalja, jer se moj duh distancira od nje. I bez obzira na emotivni bol koji osećam njenim udaljavanjem, znam da to nije moja, vec odluka te osobe. Briše se poštovanje, poverenje, bledi sjaj u oku, a usne se više ne razvlače u osmeh, meni svojstven. Susreti bivaju sve redji, a ako su ipak neminovni, postaju protokolarni, a konverzacija je na nivou “comme il faut”. Tada mi ostaje da u sebi pobedim osećaj žalosti za gubitkom, bez obzira što sam svestan da mogu izgubiti samo nešto što je moje, a ja samog sebe kao i svoja ubedjenja ne gubim. Ali nešto je ipak otišlo u nepovrat. Mislim na zajednički provedeno vreme. Da li sam ga mogao kvalitetnije ispuniti? Verovatno da jesam. Tu nastaje moment kada preispitujem sebe da li sam mogao svojevremeno drugačije da procenim vredi li investiranje u takve osobe. Investicija nije mala. Ne meri se u akcijama ili dolarima, već u emocijama i godinama. Kako verujem u to da je iskusan čovek onaj koji se mnogo puta prevario i to skupo platio, a mudar onaj koji to iskustvo nije bacio kroz prozor, dolazim do toga da sam ipak bogatiji bez obzira na razočarenje, na posledice, na nemir u grudima. A pored moje dece, baš to što nosim u grudima i jeste moje najveće bogatstvo. 

Narcisoidnost ili samospoznaja ?

Svaki put se iznenadim kada vidim koliko mene u meni ima. Da li je to prokletstvo ili blagoslov? Pritom, pod prokletstvom smatram svesnost količine neotkrivenog sebe u sebi, a nikako tugu zbog pronadjenog. Gde je onda tu taj pomenuti blagoslov? U spoznaji beskrajnog, a neistraženog? Nikako. To bih opet podveo pod prokletstvom. U onom otkrivenom? Naravno da ne. Nikada se nisam zadovoljavao mrvicama. Opet, blagoslova mora da ima. On je neraskidivo povezan sa prokletstvom. Ne zbog ravnoteže. Nikako. Ravnoteža je uteha za one koji se plaše svoje krajnosti. Jednostavno, blagoslova mora biti jer sam ja tako odlučio. Ni Crkva ne dokazuje postojanje Boga, ne moram ni ja prisustvo blagoslova. Uostalom, volim da odlučujem. Ne zato što me to čini srećnim, već zato što to umem dobro da radim. Praktično, moj život je satkan od dobrih odluka i tek poneke promašene. Za kraj, doneću odluku da naspem još jednu čašu vina. Živeli!

U koga se mi zaljubljujemo?

Ja sam bio siguran da sam se zaljubljivao zbog njenih očiju, pogleda u sutonu, zbog čvrstih i velikih sisa iznad tananog struka i uskih kukova, zbog ručnog dupeta (ručno jer stane u ruku)…  Umeo sam i da patim zbog tih istih očiju u kojima je počeo da se ogleda neko drugi, zbog dupeta koje je stalo u neku tudju šaku. Tražio sam razloge zbog kojih sam baš nju odabrao, a ne onu pored ili preko puta. Eto, trebalo mi je toliko godina da ukapiram da ništa od pomenutog nije bilo presudno. Zašto? Zato što ja nemam ni sise ni ručno dupe. Da, baš tako. Ako niste ukapirali, mi se zaljubljujemo u sebe same. Svi smo na neki način Narcisi i sebe doživljavamo na način koji, uprkos trudu da budemo objektivni, ne odražava baš realnu sliku. Dakle, ono što nas privlači kod partnera su upravo sopstvene osobine, jer njih najviše cenimo. Ovde bih mogao da se zaustavim, ali neću. Jednostavno, iz razloga što ništa nije jednostavno, pa ni ovo.  Elem, postoje ljudi koji su ipak delimično svesni svojih nedostataka i u partnerki traže iskupljenje za nedostignuti nivo svog ja. Zato postoje muškarci koji su u vezi sa devojkama znatno višim od njih, parovi dijametralno suprotnih socijalnih, materijalnih, intelektualnih i drugih profila. Ima i  onih koji idu još dalje, onih koje zovemo sanjari , zanesenjaci, maštari… Takvi od partnerke naprave privid svega što vole. Naravno, ne postoji savršeno kompatibilna osoba sem, naravno, u našoj mašti. Pojedinci, bežeći od zone razočarenja, u svojoj glavi izgradjuju idealan model koji otelotvoruju u devojci sa kojom su. Tada nisu u stanju da primete njene osobine, pokrete, stas ili glas kakvi zaista jesu. Doživljavaju ih često sasvim drugačijima, ali to je plod njihovog htenja, ono što oni vole i što njima prija. Naravno, kao i sve drugo, ni ovo nije baš tako oštro izdefinisano. Postoji i nekoliko nijansi sivog u ovom crno-belom filmu u sinemaskopu.Takodje, postoji i kategorija pedera, ali se njima ne bih bavio ovog puta, i ovako su previše zastupljeni  u tekstovima, medijima, vlasti…  Gde je sad svako od nas u ovoj priči? Upravo tamo gde je sam sebe svrstao, a da toga nije ni svestan. 

Heterofobija

Nije slučajno što sam sačekao da vreme učini da misli sazru i emotivni uticaj oslabi kako bi se iskristalisale činjenice.  Stoga, iako se na prvi mah učini da je tema “out of date”, ja tvrdim da je izuzetno aktuelna, samo je potisnuta u senku sto je čini mnogo opasnijom.

Kao što prst pred okom zaklanja celu planinu, tako i medijima oformljeni pogled na pojave većini ljudi ne ostavlja dovoljno prostora da sagledaju stvari kakve jesu, da ih prepoznaju i nazovu pravim imenom.

Dakle, Srbiju ne žele u Evropskoj zajednici, ali joj zato nameću “vrednosti” te veštački stvorene i silom održavane tvorevine. Jedna od podržavanih tekovina je i homoseksualna orijentacija, pardon, homoseksualna dominacija. Taj proces nije nikako slučajan i nije počeo juče. Osmišljen je u kuhinjama heteroseksualaca (a ne homoseksualaca) kojima je cilj smanjenje populacije, obesmišljavanje  heteroseksualne zajednice koja kao plod svoje ljubavi iznedrava decu i produžava vrstu. Ne želim da pominjem teme vezane za veru ili Boga, jer bi to vodilo u beskrajna tumačenja, a cilj ovog bloga nije da zamara vec da podstakne na razmišljanje.

Prateći već duže vreme kampanju vezanu za manifestaciju koja podrazumeva šetnju stotinak ljudi kroz centar mog grada od skoro dva miliona stanovnika, ne mogu a da ne primetim da  je na perfidan, jako dobro smišljen način postala izuzetno agresivna. Naravno, ne koriste se pretnje, palice ili molotovljevi kokteli. To su sve primitivne alatke. U upotrebi su reč, slika, mediji, političari, trendovi, velike sume novca… Na prvi pogled naivno, nenametljivo, blago. No, kada se podvuče crta, morate priznati da je stvorena atmosfera u kojoj ne smete da kazete ni reč protiv homoseksualne šetnje.  Odmah ste optuženi, a možda i osudjeni. A radi se samo o tome da ste protiv toga da manjina ugrožava većinu. Da, ugrožava. Ne bih da pišem o tome da smatram da je zdravi mentalni razvoj moje dece ugrožen isticanjem u prvi plan modela po kom se dve čike ili dve tete vole, ali ne kao drugovi, već kao mama i tata. Neću ni o tome da sam ja ugrožen, jer ne mogu da izadjem na ulicu tog dana pošto je pola grada blokirano. Ja sam malinar iz Valjeva kome je to isto zabranjeno. Ja sam zemljoradnik iz Vojvodine kome je to takodje zabranjeno. Ja sam radnik iz Pirota kome je to isto zabranjeno. Ja nemam pravo da šetam Beogradom. Zašto? Zato što nisam homoseksualac. Zato što želim da radim da bih SVOJOJ DECI obezbedio hleb, a ne da tražim prava koja već imam.

Niko od pripadnika homoseksualne populacije još uvek nije dao odgovor koja su to prava koja su im uskraćena. NIKO.  Žene prilikom zapošljavanja moraju da odgovaraju na pitanja tipa:”Planirate li brak uskoro?” Planirate li još dece?” Koja su to pitanja na koja homoseksualne osobe moraju da odgovore? Kakva je diskriminacija u pitanju? I ne samo u ovom slučaju.

Koji je način koji su izabrali u svojoj borbi za ostvarivanje prava koja im niko ne uskraćuje? Izlazak na ulicu. Podizanje tenzija. Namerno izazivanje onih snaga koje su im suprotstavljene (a zapravo rade za istog gazdu). Ponovo podvucimo crtu. Rezultat je destabilizacija zemlje.

Atmosfera HETEROFOBIJE je stvorena. Time su oreol pravednika i stakleno zvono iznad sebe dobili oni koji su se predstavili kao žrtve, a to nisu. Istorija poznaje slične kampanje. Nekima od njih su započinjani i pravdani ratovi, krize… Ni tada, kao ni sada, većina populacije nije uspevala da prepozna igrače, njihove uloge ili namere. Kasnije,kada je vreme rasteralo maglu pred očima, to nije imalo vise efekta. Zato, evo ovog teksta (doduše, i ja sam malo zakasnio ).

Postživotne rečenice

Bio je dobar čovek. Ma samo da ide po redu. Važno da se nije mnogo mučio. Bolje je ovako i za njega i za porodicu. Lepe su to godine. Naživeo se. I njemu je laknulo. Napokon je pronašao svoj mir. Spasao se muka. Poštedeo je svoje. Ako je već moralo -  bolje onda ovako.

Koja gomila sranja napisana u par redova, a izrečena u svega par sati nakon nečije smrti. Ove gluposti sam slušao nebrojeno puta i uvek sam se pitao da li ljudi koji ih izgovaraju zaista misle to što pričaju. Ili lupetaju samo zato što smatraju da je red da se tako govori kada neko premine.

Od rane mladosti nisam uspevao da razumem zašto je potrebno da neko umre pa da postane dobar čovek. I da li samo dobri ljudi umiru? Poželeo sam da mi roditelji postanu jako loši, jer tada nikada neće umreti.

Druga dilema koja me je mučila je bila: koje su to “lepe godine”? Pošto sam imao srećno detinjstvo, smatrao sam da živim u tim - lepim godinama. Samo od sebe, nametalo se pitanje da li ja treba tada da umrem.

I još nikada nisam čuo da neko pametan i pri zdravoj svesti izgovara za sebe rečenicu: ”Naživeo sam se.” Naravno, podrazumeva se da je te iste reči imao na usnama više puta, ali uvek kada se govorilo o drugima.

Ne želeći da ulazim u filozofsku raspravu o fenomenu smrti, ne mogu a da se ne oduprem utisku koje na mene imaju postživotne rečenice sa početka teksta. Njima se bavim od detinjstva i jedino što mogu da primetim je da se ponavljaju decenijama po sličnom redosledu, različitim naglaskom, sa drugačijim tonalitetom, ali uvek nose onaj besmisao u sebi. Prvo sam pomišljao kako se one izgovaraju da bi ljudima kojima su upućene olakšale teške momente posle smrti bližnjeg. Možda i ima istine u tome, ali jedino kod onih koji ih i sami koriste, samo u promenjenim ulogama. Svako iole inteligentan, obrazovan ili jednostavo rečeno, svako ko bar deseti deo sekunde razmisli pre nego što dozvoli da mu glas napusti usnu duplju, ovaj neprimereni sled slova formiranih u navedene rečenice nikad ne bi odobrio kao svoju misao. Doduše, sad ulazimo u domen estetike mozga što nije tema današnjeg pisanija.

Dakle, u mom slučaju važi sledeće:

-Iako znam da sam dobar čovek, govorite mi to često i za života, a ne onda kada vas najverovatnije neću čuti, a i da hoću, boleće me dupe za to.

- Trudim se da mi ceo život protekne u lepim godinama. Smatram da sam do sada i uspeo u  tome. To znači da kada god da umrem, umreću u lepim godinama, pa to nije potrebno dalje naglašavati.

- Nisam se i nikada se neću naživeti. Svakim danom spoznajem nove, lepe stvari koje mi oplemenjuju život. Nikada mi nije bilo dosadno, pa ni sada. Ne verujem ni da će mi ikada biti. Stoga, termin “naživljavanja” savršeno ne priznajem. (napraviti razliku izmedju neiživljen i nenaživljen)

- Svoj mir umem da pronadjem onda kada za njim imam potrebu. Nekada je to bavljenje mojim sinovima, nekada uživanje sa suprugom. Znam da se iskradem na drugu obalu Dunava, da odem sa prijateljima u lov, da odlutam uz Chopin-a ili Robert de Nira u svom lepom potkrovlju… Sve u svemu, mir imam i sada, kada poželim. Nije mi potrebno da umrem da bih se sreo sa njim.

Pokretna traka

Danas bi Vlada napunio 48 godina. Zato sam jutros i zapalio sveću na njegovom grobu. I tu, u tišini, odlučio sam da više ne živim kao na pokretnoj traci. Ne tvrdim da je to razlog zbog kog će moj život trajati koju godinu duže, ali jedan od faktora sigurno jeste. Naši životi su zaista počeli da liče na pokretnu traku. Najćešće toga nismo uopšte svesni. Potpuno neprimetno, kao što dišemo ili trepćemo ne razmišljajuci o tome, uskačemo na nju, a ona se, kako godine odmiču, sve brze kreće. Pošto u najvećem broju slučajeva i ne shvatamo šta nas je snašlo, mi se tom procesu i ne odupiremo. Pojedinci možda samo pokušavaju da na tren uspore ritam. Tek nekolicina uspeva da iskoči iz te užasne mašinerije. E, tu onda za njih nastaje problem. Bivaju proglašeni za čudake, plivače protiv struje, pobunjenike... Ukoliko probaju da objasne i poduče druge, bivaju prokuženi i izloženi oštrom sudu mase. Ja sam potpuno spreman na to. Uostalom, navikao sam da moje mišljenje ne odgovara većini. U početku mi je to smetalo i bio sam spreman da satima raspravljam braneći svoje stavove. Danas mi je svejedno. Ne osećam potrebu da ikome dokazujem da sam u pravu. Ostalo mi je još samo da se izborim sa osećajem povredjenosti kad mi se upute reči koje ne zaslužujem. No, da se vratim na početak teksta. Živecu još dugo i imam dovoljno vremena da savladam i tu tehniku.