Heterofobija

Nije slučajno što sam sačekao da vreme učini da misli sazru i emotivni uticaj oslabi kako bi se iskristalisale činjenice.  Stoga, iako se na prvi mah učini da je tema “out of date”, ja tvrdim da je izuzetno aktuelna, samo je potisnuta u senku sto je čini mnogo opasnijom.

Kao što prst pred okom zaklanja celu planinu, tako i medijima oformljeni pogled na pojave većini ljudi ne ostavlja dovoljno prostora da sagledaju stvari kakve jesu, da ih prepoznaju i nazovu pravim imenom.

Dakle, Srbiju ne žele u Evropskoj zajednici, ali joj zato nameću “vrednosti” te veštački stvorene i silom održavane tvorevine. Jedna od podržavanih tekovina je i homoseksualna orijentacija, pardon, homoseksualna dominacija. Taj proces nije nikako slučajan i nije počeo juče. Osmišljen je u kuhinjama heteroseksualaca (a ne homoseksualaca) kojima je cilj smanjenje populacije, obesmišljavanje  heteroseksualne zajednice koja kao plod svoje ljubavi iznedrava decu i produžava vrstu. Ne želim da pominjem teme vezane za veru ili Boga, jer bi to vodilo u beskrajna tumačenja, a cilj ovog bloga nije da zamara vec da podstakne na razmišljanje.

Prateći već duže vreme kampanju vezanu za manifestaciju koja podrazumeva šetnju stotinak ljudi kroz centar mog grada od skoro dva miliona stanovnika, ne mogu a da ne primetim da  je na perfidan, jako dobro smišljen način postala izuzetno agresivna. Naravno, ne koriste se pretnje, palice ili molotovljevi kokteli. To su sve primitivne alatke. U upotrebi su reč, slika, mediji, političari, trendovi, velike sume novca… Na prvi pogled naivno, nenametljivo, blago. No, kada se podvuče crta, morate priznati da je stvorena atmosfera u kojoj ne smete da kazete ni reč protiv homoseksualne šetnje.  Odmah ste optuženi, a možda i osudjeni. A radi se samo o tome da ste protiv toga da manjina ugrožava većinu. Da, ugrožava. Ne bih da pišem o tome da smatram da je zdravi mentalni razvoj moje dece ugrožen isticanjem u prvi plan modela po kom se dve čike ili dve tete vole, ali ne kao drugovi, već kao mama i tata. Neću ni o tome da sam ja ugrožen, jer ne mogu da izadjem na ulicu tog dana pošto je pola grada blokirano. Ja sam malinar iz Valjeva kome je to isto zabranjeno. Ja sam zemljoradnik iz Vojvodine kome je to takodje zabranjeno. Ja sam radnik iz Pirota kome je to isto zabranjeno. Ja nemam pravo da šetam Beogradom. Zašto? Zato što nisam homoseksualac. Zato što želim da radim da bih SVOJOJ DECI obezbedio hleb, a ne da tražim prava koja već imam.

Niko od pripadnika homoseksualne populacije još uvek nije dao odgovor koja su to prava koja su im uskraćena. NIKO.  Žene prilikom zapošljavanja moraju da odgovaraju na pitanja tipa:”Planirate li brak uskoro?” Planirate li još dece?” Koja su to pitanja na koja homoseksualne osobe moraju da odgovore? Kakva je diskriminacija u pitanju? I ne samo u ovom slučaju.

Koji je način koji su izabrali u svojoj borbi za ostvarivanje prava koja im niko ne uskraćuje? Izlazak na ulicu. Podizanje tenzija. Namerno izazivanje onih snaga koje su im suprotstavljene (a zapravo rade za istog gazdu). Ponovo podvucimo crtu. Rezultat je destabilizacija zemlje.

Atmosfera HETEROFOBIJE je stvorena. Time su oreol pravednika i stakleno zvono iznad sebe dobili oni koji su se predstavili kao žrtve, a to nisu. Istorija poznaje slične kampanje. Nekima od njih su započinjani i pravdani ratovi, krize… Ni tada, kao ni sada, većina populacije nije uspevala da prepozna igrače, njihove uloge ili namere. Kasnije,kada je vreme rasteralo maglu pred očima, to nije imalo vise efekta. Zato, evo ovog teksta (doduše, i ja sam malo zakasnio ).

Postživotne rečenice

Bio je dobar čovek. Ma samo da ide po redu. Važno da se nije mnogo mučio. Bolje je ovako i za njega i za porodicu. Lepe su to godine. Naživeo se. I njemu je laknulo. Napokon je pronašao svoj mir. Spasao se muka. Poštedeo je svoje. Ako je već moralo -  bolje onda ovako.

Koja gomila sranja napisana u par redova, a izrečena u svega par sati nakon nečije smrti. Ove gluposti sam slušao nebrojeno puta i uvek sam se pitao da li ljudi koji ih izgovaraju zaista misle to što pričaju. Ili lupetaju samo zato što smatraju da je red da se tako govori kada neko premine.

Od rane mladosti nisam uspevao da razumem zašto je potrebno da neko umre pa da postane dobar čovek. I da li samo dobri ljudi umiru? Poželeo sam da mi roditelji postanu jako loši, jer tada nikada neće umreti.

Druga dilema koja me je mučila je bila: koje su to “lepe godine”? Pošto sam imao srećno detinjstvo, smatrao sam da živim u tim - lepim godinama. Samo od sebe, nametalo se pitanje da li ja treba tada da umrem.

I još nikada nisam čuo da neko pametan i pri zdravoj svesti izgovara za sebe rečenicu: ”Naživeo sam se.” Naravno, podrazumeva se da je te iste reči imao na usnama više puta, ali uvek kada se govorilo o drugima.

Ne želeći da ulazim u filozofsku raspravu o fenomenu smrti, ne mogu a da se ne oduprem utisku koje na mene imaju postživotne rečenice sa početka teksta. Njima se bavim od detinjstva i jedino što mogu da primetim je da se ponavljaju decenijama po sličnom redosledu, različitim naglaskom, sa drugačijim tonalitetom, ali uvek nose onaj besmisao u sebi. Prvo sam pomišljao kako se one izgovaraju da bi ljudima kojima su upućene olakšale teške momente posle smrti bližnjeg. Možda i ima istine u tome, ali jedino kod onih koji ih i sami koriste, samo u promenjenim ulogama. Svako iole inteligentan, obrazovan ili jednostavo rečeno, svako ko bar deseti deo sekunde razmisli pre nego što dozvoli da mu glas napusti usnu duplju, ovaj neprimereni sled slova formiranih u navedene rečenice nikad ne bi odobrio kao svoju misao. Doduše, sad ulazimo u domen estetike mozga što nije tema današnjeg pisanija.

Dakle, u mom slučaju važi sledeće:

-Iako znam da sam dobar čovek, govorite mi to često i za života, a ne onda kada vas najverovatnije neću čuti, a i da hoću, boleće me dupe za to.

- Trudim se da mi ceo život protekne u lepim godinama. Smatram da sam do sada i uspeo u  tome. To znači da kada god da umrem, umreću u lepim godinama, pa to nije potrebno dalje naglašavati.

- Nisam se i nikada se neću naživeti. Svakim danom spoznajem nove, lepe stvari koje mi oplemenjuju život. Nikada mi nije bilo dosadno, pa ni sada. Ne verujem ni da će mi ikada biti. Stoga, termin “naživljavanja” savršeno ne priznajem. (napraviti razliku izmedju neiživljen i nenaživljen)

- Svoj mir umem da pronadjem onda kada za njim imam potrebu. Nekada je to bavljenje mojim sinovima, nekada uživanje sa suprugom. Znam da se iskradem na drugu obalu Dunava, da odem sa prijateljima u lov, da odlutam uz Chopin-a ili Robert de Nira u svom lepom potkrovlju… Sve u svemu, mir imam i sada, kada poželim. Nije mi potrebno da umrem da bih se sreo sa njim.

Pokretna traka

Danas bi Vlada napunio 48 godina. Zato sam jutros i zapalio sveću na njegovom grobu. I tu, u tišini, odlučio sam da više ne živim kao na pokretnoj traci. Ne tvrdim da je to razlog zbog kog će moj život trajati koju godinu duže, ali jedan od faktora sigurno jeste. Naši životi su zaista počeli da liče na pokretnu traku. Najćešće toga nismo uopšte svesni. Potpuno neprimetno, kao što dišemo ili trepćemo ne razmišljajuci o tome, uskačemo na nju, a ona se, kako godine odmiču, sve brze kreće. Pošto u najvećem broju slučajeva i ne shvatamo šta nas je snašlo, mi se tom procesu i ne odupiremo. Pojedinci možda samo pokušavaju da na tren uspore ritam. Tek nekolicina uspeva da iskoči iz te užasne mašinerije. E, tu onda za njih nastaje problem. Bivaju proglašeni za čudake, plivače protiv struje, pobunjenike... Ukoliko probaju da objasne i poduče druge, bivaju prokuženi i izloženi oštrom sudu mase. Ja sam potpuno spreman na to. Uostalom, navikao sam da moje mišljenje ne odgovara većini. U početku mi je to smetalo i bio sam spreman da satima raspravljam braneći svoje stavove. Danas mi je svejedno. Ne osećam potrebu da ikome dokazujem da sam u pravu. Ostalo mi je još samo da se izborim sa osećajem povredjenosti kad mi se upute reči koje ne zaslužujem. No, da se vratim na početak teksta. Živecu još dugo i imam dovoljno vremena da savladam i tu tehniku.