Laž je
neistinita tvrdnja. Ovo je čista definicija po matematičkim principima. Ali,
zapravo, laž je bol. Bol nanesena sebi, drugome ili oboma. U trenu kada se
izgovara, stvara privid zadovoljstva postignutim efektom, ali ako lažljivac
poseduje trunku inteligencije, mora shvatiti koliko je bedan, mali i nesrećan
kada je morao da pribegne neistini. Laž je bežanje od odgovornosti, proizvod
straha od suočenja sa posledicama izazvanih istinom. Dakle, nameće se zaključak
da samo slabi, kukavice, neodgovorni i
labilni lažu. U laž ubrajam i prećutkivanje. To nije ništa drugo nego neizrečena,
a učinjena laž. Razlika je samo u načinu manifestovanja. Efekat je isti, a
posledice jednako bedne.
No, postoje
i momenti kada laž ima plemenitu svrhu, kada
obolelom na samrti saopštimo da će posle operativnog zahvata ozdraviti. Ali
koliko nas je tako nešto izgovorilo? Mali broj. Ali zato mnogi svakodnevno
beže u svoj bedni svet gde utočište traže u neistini. Jednom Perhan reče:”Od
kako sam sebe uhvatio u laži, nikom više ne verujem.” Svi smo mi bili u prilici
da potražimo spas u nečemu što nije istina. No, kad/ako dete postane čovek ili žena,
mora biti svesno svake svoje izgovorene reči čiji sluga postaje u momentu dok
glas napušta usnu duplju. E, to je ta granica. Nejasno definisana, ali ipak
precizna. Granica izmedju zrelog i nezrelog, izmedju velikog i malog, izmedju
hrabrog i kukavice, glupog i mudrog počiva baš tu, na usnama.
Čuh juče da
sam mojom iskrenošću oterao mnoge od sebe. Ta rečenica me je i naterala na ova
razmišljanja. Kao Baltazar, posle šetkanja u krug i mozganja, shvatih da nisam
ja nikog oterao. Ako i ima takvih koji nisu više u mojoj blizini, oterala ih je
baš ona granica o kojoj sam pričao. Sami su sebi postavili zid, nepremostiv za
njihove domašaje, kao što im je nedokučiv i ovaj način razmišljanja. Iako ne
znam kako je iza tog zida kroz koji ne mogu da vidim i kog ne mogu da preskočim
jer mi to ne dozvoljavaju vaspitanje, moral, intelekt, čast i ogledalo, osećam
bol u svakom od tih sa druge strane. Često nesvesnu, ali ipak prisutnu, stalnu.
I što ih vise boli, to više lažu tražeći u tome spas, a zapravo time ubrzavaju
svoje nestajanje u mojim očima. Najgore je što je taj zid virtuelan tako da povremeno
imam prilike da se uverim u istinitost ovih mojih tvrdnji u svakodnevnom životu.
Tu nastaje problem, jer je to momenat kada i mene zaboli. Nekada zbog tuge što gledam kako
se pate u svojoj niskosti (iako je obično nisu ni svesni), a nekada, kada je u
pitanju meni neko blizak, bol nastaje usled velike borbe u srcu izmedju osećaja gadjenja i osećaja sažaljenja. Sasvim je svejedno šta će od ta dva prevladati. Takva osoba mi
postaje sve dalja, jer se moj duh distancira od nje. I bez obzira na emotivni
bol koji osećam njenim udaljavanjem, znam da to nije moja, vec odluka te osobe.
Briše se poštovanje, poverenje, bledi sjaj u oku, a usne se više ne razvlače u
osmeh, meni svojstven. Susreti bivaju sve redji, a ako su ipak neminovni, postaju
protokolarni, a konverzacija je na nivou “comme il faut”. Tada mi ostaje da u
sebi pobedim osećaj žalosti za gubitkom, bez obzira što sam svestan da mogu
izgubiti samo nešto što je moje, a ja samog sebe kao i svoja ubedjenja ne
gubim. Ali nešto je ipak otišlo u nepovrat. Mislim na zajednički provedeno
vreme. Da li sam ga mogao kvalitetnije ispuniti? Verovatno da jesam. Tu nastaje
moment kada preispitujem sebe da li sam mogao svojevremeno drugačije da
procenim vredi li investiranje u takve osobe. Investicija nije mala. Ne meri se
u akcijama ili dolarima, već u emocijama i godinama. Kako verujem u to da je iskusan
čovek onaj koji se mnogo puta prevario i to skupo platio, a mudar onaj koji to
iskustvo nije bacio kroz prozor, dolazim do toga da sam ipak bogatiji bez
obzira na razočarenje, na posledice, na nemir u grudima. A pored moje dece, baš
to što nosim u grudima i jeste moje najveće bogatstvo.
