Stepenice

 

Svi smo se rodili na stepenicama, ali mnogi od nas toga nikada neće postati svesni. To je zato što to nisu one obične stepenice uz koje se popnete da biste ušli u prodavnicu po cigarete, ali svakako na nekom od tih životnih stepenika morate naići i na tu prodavnicu, ali i na školu, kao i na svoju kuću. Penjući se njima, naučićete da hodate, da pričate, da volite, da plačete, da se smejete… Sretaćete na tom stepeništu mnoge ljude. Neki će se penjati brže od vas, a neki sporije. Vama će ipak najdraži biti oni sa kojima ćete se penjati zajedno. Nemojte biti ljubomorni na one koji su brži, ali se nemojte podsmevati ni onima koji zaostanu iza vas. Na nekom stepeniku ćete naići na najboljeg druga, na nekom na ženu uz koju ćete poželeti da provedete celo svoje penjanje zajedno i da na nekom odmorištu naiđete i na svoju decu.
Znajte da ćete se uvek penjati tim stepenicama života, mada ćete ponekad imati utisak da se njima spuštate. Čak i kada vaš život pređe svoju polovinu puta, stepenice nikada neće ići na niže. Uvek će se pojaviti neki novi cilj ili želja koju treba dosegnuti i popeti se makar još jedan stepenik iznad onog na kome ste za tren zastali razmišljajući. Dešavaće se da vam je neki stepenik previsok i da vaša noga neće uspeti sama da ga savlada. Zato i jeste dobro da se penjete u društvu prijatelja, žene, roditelja ili dece. Kao što će oni da vam tada daju snagu, savet ili pruže ruku i pomognu da savladate taj stepenik, tako i vi njih pogurajte kada se nađu u sličnoj situaciji.
Balans na stepenicama je jako bitan. Treba paziti na tu ravnotežu. Kad čovek gordo i brzo hita uzbrdo, često se lako skotrlja niz stepenice. Mnogi se posle toga nikada ne popnu na mesto odakle su pali. Pod ravnotežom koju sam pomenuo, podrazumevao sam i onu pomoć koju tokom penjanja dajete drugima, ili koju primate. Plemenitost je divna osobina, ali je treba kontrolisati i ne prosipati uzalud. Takođe ne treba ni očekivati da se neko drugi penje umesto vas. Koliko god vas voleo, u jednom trenutku će se umoriti i produžiti dalje sam.
Kao što sve, osim vremena, ima svoj početak i kraj, tako je i sa stepenicama. U jednom trenutku će ispred vas ostati jos samo jedan stepenik. On je najteži, ne zbog toga što je najviši, već zato što se nalazi u neprozirnom oblaku. Ne vidite da li će vas odvesti u raj, ili u pakao. Mnogi hrabro zakorače na njega, mnogi stoje ne želeći da se penju dalje. No, kako sam već napisao, stepenice uvek idu ka gore i svako će se popeti do njihovog kraja, želeo to ili ne. Šta i koga ćete sresti tamo, to ipak zavisi od načina na koji ste se penjali tokom života.

Hleb

 

Kada se pomešaju brašno, so, voda i kvasac, pa se dobro izgnječe i stave na vatru, posle nekog vremena dođe do čarolije i stvori se hleb. Nema u tome ništa mudro ili komplikovano. Sve je vrlo brzo i jednostavno, ali ostaje uvek ona čarolija koju sam pomenuo. Mene ona prati od ranog detinjstva na putu od čika Dimčetove pekare do moje kuće. Za tih 100 metara sam svaki put uspevao da pojedem krajku od hleba znajući da ću dobiti grdnju, ali nakon nje i parče namazano mašću i posuto alevom paprikom.
Hleb je nastavio da me prati kroz ceo život. U detinjstvu su me učili da poštujem oca, majku, učitelje i hleb. Ako se desi da nekom padne kriška na pod, taj ju je poljubio i vratio  na sto. U to doba, hleb se nikada nije bacao. Vešte domaćice su od bajatog hleba pravile prženice za doručak, ili su ga sušile u rerni i mlele u prezle. Sada malo ko to radi, ali često vidim moju generaciju kako stari hleb stavlja u kese i gledajući da ih niko ne vidi, krišom kači za ručice kontejnera kako bi neko ko “nema ni za ‘leba”, mogao da ga ponese kući. Ja moj stari hleb nosim u marinu na Dorćolu gde ga sa mog čamca kidam i bacam ribama, patkama i labudovima.
U vojsci su nam starešine govorile: ”Dok je ‘leba i pasulja, niko neće biti gladan.” Pored oružja, vojniku su najvažnije stvari bile čizme i hleb.
Kada su čika Dimčetovu pekaru srušili oni koji su direktno sa njive skočili na asvalt u želji da zarade mnogo novca kako se više nikada ne bi vratili na njivu, hleb sam počeo da kupujem kod Bobeta i to samo zato što je imao isti miris. Kažu da se mirisi iz detinjstva nikada ne zaboravljaju. Isto važi i za veštine kao što su vožnja bicikla ili plivanje. Sa sadašnjih šezdeset godina, sve manje vozim bicikl, a još manje plivam, ali se tog mirisa vrelog, tek ispečenog hleba nikako ne mogu odreći. Bobe je odavno preminuo i to je ostavilo traga na onu čaroliju sa početka ovog teksta, tako da ni miris u njegovoj pekari više nije isti.
Naši dedovi su u trenucima ljutnje znali da psuju Sunce i hleb. Sada to niko ne radi. Prešlo se na majke. To bi značilo da se Sunce i hleb više ne poštuju, pa ih ne vredi ni pominjati u nameri da nekoga uvredimo. Dobro je dok su još majke tu kako bismo mogli da ih pominjemo u psovkama. Nadam se da neće i one proći kao hleb i ostaviti nas bez ikakvog poštovanja.

Stihovi i vino

 

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošloga veka, često sam znao da u večernjim časovima sa roditeljima i sestrom prošetam Skadarskom ulicom. Uz obaveznu lepinju sa kajmakom kupljenom kod čuvenog Spase čija je pekara bila na vrhu Skadarlije, oprezno hodajući po kaldrmi za koju su svi govorili da je turska, a zapravo je bila iz Morave i postavljena tek koju godinu ranije, spuštao sam se ka Dušanovoj ulici. Tik uz kuću Đure Jakšića, bila je postavljena mala pozornica od svega desetak kvadratnih metara, sklepana od neobrađenih dasaka i oivičena niskom ogradom. Tokom letnjih večeri, tu je nastupao u to doba čuveni sekstet Skadarlija koji je svojim notama zadržavao prolaznike koji su voleli starogradske pesme. Neposredno pre njih, na tu binu je izlazio jedan mršavi čovek pogrbljenih ledja, ali prijatnog glasa i recitovao stihove poznatih pesnika. Bio je to Rale Damjanović uz koga sam shvatio da postoje i redovi drugačije napisani od meni do tada poznatih čika Jove Zmaja ili Desanke Maksimović.

Nakon desetak godina, kada sam se već bio zamomčio i večernje sate provodio po dorćolskim kafanama poput Doboja, Suvobora, Marša na Drinu, ali i zalazeći na Čuburu u Vltavu sa najlepšom baštom u Beogradu, obreo sam se jednom prilikom i u Čuburskoj lipi. Kafana kao i sve druge u to vreme – karirani stolnjaci, plehane pepeljare na stolu, kelneri u crnim pantalonama i belim košuljama, oblaci duvanskog dima pomešani sa mirisima luka i roštilja iz kuhinje, graja i smeh gostiju. Odjednom, ustade čovek pozamašnog stomaka i velike okrugle glave i pazeći da ne prospe novi bokal vina koji ga je strpljivo posmatrao sa stola, počeo je da recituje. Graja je utihnula, smeh je prestao, a svi pogledi prisutnih su se sreli na njegovim usnama. Bio je to Slobodan Marković, poznatiji kao Libero Markoni.

Tih sedamdesetih i osamdesetih dvadesetovekovnih godina među mladima je bila omiljena radio emisija “Ozon”, poznata po porukama koje su ostavljali slušaoci u nadi da će pronaći srodnu dušu. U skladu sa tom tematikom, bila je i muzika Otisa Redinga, Reja Čarlsa, Šarla Aznavura... Provodeći jedno takvo veče kod mog prijatelja, a sada trostrukog kuma Race, začuo sam neobičnu melodiju uz koju je neko nostalgično pričao o protekloj mladosti. Bio je to Rade Šerbedžija i Arsenova “Ne daj se, Ines”.

Koji je od ove pomenute tri ljudske veličine - Rale, Libero, ili Rade uticao na to da se u meni rodi ili probudi ljubav ka pisanoj reči, verovatno nikada neću saznati. No, posledica je ta da sam poželeo nakon mnogo godina da i ja nekim radoznalcima ili zaljubljenicima prenosim reči poređane u stihove. Na žalost, bez obzira što moje umeće nije ravno njihovom, u današnje vreme je sve manje ušiju spremnih da moje reči proslede do srca slušaoca. Dok izgovaram stihove, posmatram oči ljudi oko mene i kroz njih pokušavam da sagledam da li je seme koje im darujem svojim kazivanjima proklijalo u njihovim dušama, ili je ostalo samo zatureno u nekoj pustoši.

I svaki put kada mojim usnama govore Tagore, Prever, Kipling, Jesenjin, Mika Antić, Dis ili Ujević, osetim toplinu koja mi prožima grudi i koju ne uspeva da rashladi ni vino koje mi daje nadu da napokon u nečijim očima prepoznam ono što su možda Rale i Libero prepoznali u mojim.