Životne staze

Ovaj izraz smo nebrojeno puta čuli, a verovatno i upotrebili ne zadirući u njegovu suštinu. Te staze koje sam pomenuo u naslovu su oku nevidljive. One zapravo predstavljaju način na koji mi upravljamo svojim životom i satkane su od svih naših postupaka i razmišljanja. Jesu obasjane, ali ne sijalicama sa bandera. Imaju smer kretanja, ali on nije obeležen znakovima. Imaju svoje raskrsnice, ali bez semafora.

Ja bih naglasak stavio baš na te raskrsnice, na mesta ukrštanja naših sopstvenih životnih staza. Svako je bar jednom osetio da se nalazi tu i da je makar na tren razmišljao na koju stranu mu valja poći. Ako ni po čemu drugom, to mesto je zapamtio po tome što je tada morao da donese neku važnu ili manje važnu odluku koja je od uticaja na njegov život. Mnoga od tih raskršća su neprimetna, jer tada donesene odluke neće mnogo izmeniti naše živote.  Njima prolazimo skoro u trku, ne zaustavljajući se. Međutim, ima i onih velikih na kojima izbor puta može sve da promeni.

Dok samo od nas zavisi da li ćemo skrenuti levo ili desno - dobro je. Naravno, pod uslovom da umemo da donosimo prave odluke. Na žalost, najčešći slučaj je da bivamo primorani da odaberemo pravac kojim ćemo nastaviti dalje. Nekada nas na tu stranu gurnu emocije, nekada pobedi razum, a nekada o tome odlučuje neko sasvim drugi. Od odluke tog drugog zavisiće i naš dalji životni put. Dešava se da se ne možemo uvek odupreti toj tuđoj volji koja nas primorava da promenimo pravac kojim smo srećno hodali našom životnom stazom. Možda zato što smo slabiji od njega, možda jer mu verujemo više no sebi, možda jer ga volimo. Nije bitan razlog zbog kog smo naterani da skrenemo na raskrsnici, već osoba koja nas je na to primorala. Od te osobe i njene odluke može zavisiti i naš i njen nastavak života.  Pogotovo što tada ne postoji nazad. Možemo naknadno pokušati da pronađemo neku drugu stazu koja će ići blizu one kojom je trebalo da pođemo, ali onu našu smo nepovratno izgubili.

Znajući sve to, ja zastanem na svakoj raskrsnici mojih životnih staza. Davno sam već prestao da žurim i žurbu kao dimenziju sam izbacio iz života. Tu pronađem neko lepo drvo pod kojim u zavetrini i hladovini mogu da promislim. Sednem ispod njega i dam dovoljno vremena svima koji hoće da me gurnu na neki bočni putić. Sačekam da i oni razmisle i dozvolim im da promene odluku. Ako se to ipak ne desi, koliko god to bilo teško, iako me prisiljavaju da skrenem levo ili desno, ja ću ipak nastaviti pravo.