Hleb

 

Kada se pomešaju brašno, so, voda i kvasac, pa se dobro izgnječe i stave na vatru, posle nekog vremena dođe do čarolije i stvori se hleb. Nema u tome ništa mudro ili komplikovano. Sve je vrlo brzo i jednostavno, ali ostaje uvek ona čarolija koju sam pomenuo. Mene ona prati od ranog detinjstva na putu od čika Dimčetove pekare do moje kuće. Za tih 100 metara sam svaki put uspevao da pojedem krajku od hleba znajući da ću dobiti grdnju, ali nakon nje i parče namazano mašću i posuto alevom paprikom.
Hleb je nastavio da me prati kroz ceo život. U detinjstvu su me učili da poštujem oca, majku, učitelje i hleb. Ako se desi da nekom padne kriška na pod, taj ju je poljubio i vratio  na sto. U to doba, hleb se nikada nije bacao. Vešte domaćice su od bajatog hleba pravile prženice za doručak, ili su ga sušile u rerni i mlele u prezle. Sada malo ko to radi, ali često vidim moju generaciju kako stari hleb stavlja u kese i gledajući da ih niko ne vidi, krišom kači za ručice kontejnera kako bi neko ko “nema ni za ‘leba”, mogao da ga ponese kući. Ja moj stari hleb nosim u marinu na Dorćolu gde ga sa mog čamca kidam i bacam ribama, patkama i labudovima.
U vojsci su nam starešine govorile: ”Dok je ‘leba i pasulja, niko neće biti gladan.” Pored oružja, vojniku su najvažnije stvari bile čizme i hleb.
Kada su čika Dimčetovu pekaru srušili oni koji su direktno sa njive skočili na asvalt u želji da zarade mnogo novca kako se više nikada ne bi vratili na njivu, hleb sam počeo da kupujem kod Bobeta i to samo zato što je imao isti miris. Kažu da se mirisi iz detinjstva nikada ne zaboravljaju. Isto važi i za veštine kao što su vožnja bicikla ili plivanje. Sa sadašnjih šezdeset godina, sve manje vozim bicikl, a još manje plivam, ali se tog mirisa vrelog, tek ispečenog hleba nikako ne mogu odreći. Bobe je odavno preminuo i to je ostavilo traga na onu čaroliju sa početka ovog teksta, tako da ni miris u njegovoj pekari više nije isti.
Naši dedovi su u trenucima ljutnje znali da psuju Sunce i hleb. Sada to niko ne radi. Prešlo se na majke. To bi značilo da se Sunce i hleb više ne poštuju, pa ih ne vredi ni pominjati u nameri da nekoga uvredimo. Dobro je dok su još majke tu kako bismo mogli da ih pominjemo u psovkama. Nadam se da neće i one proći kao hleb i ostaviti nas bez ikakvog poštovanja.