Vreme i treptaj

Vreme prolazi sa moje leve strane,  takođe i sa desne. Poput saobraćajca ga posmatram i pokušavam da njime upravljam. Nekad mi pođe za rukom, mnogo češće ne. Shvatam da nisam nikakav autoritet koji će uspeti da promeni smer vremena ili barem da uspori njegovu brzinu. Trudim se, ali uzalud.

Pomišljao sam da i odustanem od tog jalovog posla, ali mi dunavski povetarac jedne jesenje večeri otera maglu ispred očiju i tada shvatih. Jesam ja okružen vremenom, ali ono stoji. Ja sam taj koji se kreće kroz njega, a ne ono pored mene. Kako to nisam ranije primetio? Dakle, sve ipak od mene zavisi - hoću li zastati, ubrzati ili samo usporiti. Pokušavam, ali i to je uzalud. Ipak je vreme mnogo jači igrač od mene. Mogu samo malo da odugovlačim, varam, ili kradem, ali na kraju, ono će me ipak pobediti. Jedino je neizvesno sa kolikom razlikom -  da li šezdeset ili osamdeset godina. Odgovor niko ne zna, ali je izvesno da taj rat gubim.

Ipak, nisam nesrećan. Iz svih dosadašnjih bitaka sa vremenom, tokom mojih skoro pedeset šest godina, izlazio sam kao pobednik i to mi daje snagu da istrajem što duže. Ja sam stari ratnik koji se ne predaje. Imam svoje vojnike. Uz mene su Volja, Andjeli i Dunav. Sa ova tri moja ratnika ću odolevati još dugo i zato imam osmeh na licu i treptaj u grudima. Doduše, bilo bi lakše kad bih mogao da sa nekim podelim taj treptaj. Kažu da što ga više dajem, više ću ga imati.  Paradoks. Neverovatno ali istinito, kako nam je govorio Draganče, moj profesor hemije iz Prve beogradske gimnazije. Znao je mnogo o toj hemiji, ali ne i o onoj između dvoje koji se više ne vole. Šta se dešava kad ljubav zaćuti, kada se podeli sve na pola i dobiješ pola života, pola suze i pola sna?  Da li je ta polovina koja ti ostane dovoljna da bude seme iz kojeg će izniknuti nova ljubav? Opet se vraćamo na početak teksta. Koliko ću morati koraka kroz vreme da napravim da bih video ljubav kako ponovo klija? Da li će ona polovina suze biti dovoljna da je zalije? Da li će mi ostati dovoljno sna da je odsanjam?