Potraga

Život juri pored mene nezaustavljivo. Sve češće ne mogu da pratim njegov tempo. Ostajem nem, usporen u pokretu. Toliko toga bih imao da kažem i uradim.  Kome da kažem i sa kim da uradim? U samoći tražim mir, a zapravo sam tek tad uzburkan. Haos od misli mi ne zaustavlja ni stari melanholik Leonard Cohen. Mnogo je nespokoja u meni. Toliko toga sam prošao za svojih pedeset i pet godina. I  lepog i ružnog. Mnogo dobra sam podelio, ali i zla naneo. Da li sad plaćam danak? Ne znam. Želim bonacu u srcu, ali je ne pronalazim. Okružen mnoštvom, ali uvek sam. Stvaram privid sreće i mira, a u meni gori sve. Nema duše u blizini koja ume to da prepozna, da protumači moj govor bez reči. Nije ovo depresija. Ovo je koktel razočarenja, spoznaje, sećanja i nemoći. Svi ostvareni snovi su daleko iza mene u tami uspomena, a ono željeno je nedostižno u magli kroz koju mi pogled ne prodire.

U dunavskim sutonima prepoznajem sebe koji tonem u prošlost poput Sunca koje nestaje iza Gardoša. Ali ono će tokom noći posetiti Korkovado, kineski zid i svetu reku Gang i sutra će se ponovo roditi iza pančevačkog mosta, a ja ću ga dočekati nepomeren sa mesta u mojoj Bazi Oazi, ugrejan pokrivačem satkanim od sećanja.

Pred tim prvim zracima, uspomene bivaju potisnute kao varvari pred rimskim kohortama. Opet se vidi crkva svetog Marka sa strane srca, a na desnoj se pomaljaju senke zidina Kalemegdana i obrisi nekadašnjeg đačkog kupatila. Ponovo je sve stvarno. Život osvaja neumoljivo i jutro pobeđuje noćni nestvar. Moji najveći saveznici gube bitku i sakrivaju se u mojoj glavi gde će čekati novi suton kada će ponovo zagospodariti.

Često sam se pitao čemu taj beg u prošlost koja nije uvek bila udobna i nasmejana, dok nisam shvatio da poput dunavskog peska koji prečisti svaki talas i ne dozvoljava da nečist prodre u Bazu Oazu, tako i moj um nepogrešivo filtrira i na situ života ostavlja samo lepo, dok sve ono što je ružno propada u nepovrat i gubi se u zaboravu.

I pored toga što ne prizivam bolna sećanja, što ne zalivam tugu da ne bi brže rasla, nemir u meni tinja i povremeno plane uz prasak kao komad breze u mom kaminu tokom dugih zimskih večeri u kojima uživam u vatri gledajući je kroz čašu crvenog vina. Šta je to za čim godinama tragam kako bi moja duša mogla mirno da zaspi, a srce mirnije da kuca? Zašto je odgovor na to pitanje uvek isti? Zašto je u pitanju ljubav­? Zašto sam je toliko gladan i žedan?

Životne staze

Ovaj izraz smo nebrojeno puta čuli, a verovatno i upotrebili ne zadirući u njegovu suštinu. Te staze koje sam pomenuo u naslovu su oku nevidljive. One zapravo predstavljaju način na koji mi upravljamo svojim životom i satkane su od svih naših postupaka i razmišljanja. Jesu obasjane, ali ne sijalicama sa bandera. Imaju smer kretanja, ali on nije obeležen znakovima. Imaju svoje raskrsnice, ali bez semafora.

Ja bih naglasak stavio baš na te raskrsnice, na mesta ukrštanja naših sopstvenih životnih staza. Svako je bar jednom osetio da se nalazi tu i da je makar na tren razmišljao na koju stranu mu valja poći. Ako ni po čemu drugom, to mesto je zapamtio po tome što je tada morao da donese neku važnu ili manje važnu odluku koja je od uticaja na njegov život. Mnoga od tih raskršća su neprimetna, jer tada donesene odluke neće mnogo izmeniti naše živote.  Njima prolazimo skoro u trku, ne zaustavljajući se. Međutim, ima i onih velikih na kojima izbor puta može sve da promeni.

Dok samo od nas zavisi da li ćemo skrenuti levo ili desno - dobro je. Naravno, pod uslovom da umemo da donosimo prave odluke. Na žalost, najčešći slučaj je da bivamo primorani da odaberemo pravac kojim ćemo nastaviti dalje. Nekada nas na tu stranu gurnu emocije, nekada pobedi razum, a nekada o tome odlučuje neko sasvim drugi. Od odluke tog drugog zavisiće i naš dalji životni put. Dešava se da se ne možemo uvek odupreti toj tuđoj volji koja nas primorava da promenimo pravac kojim smo srećno hodali našom životnom stazom. Možda zato što smo slabiji od njega, možda jer mu verujemo više no sebi, možda jer ga volimo. Nije bitan razlog zbog kog smo naterani da skrenemo na raskrsnici, već osoba koja nas je na to primorala. Od te osobe i njene odluke može zavisiti i naš i njen nastavak života.  Pogotovo što tada ne postoji nazad. Možemo naknadno pokušati da pronađemo neku drugu stazu koja će ići blizu one kojom je trebalo da pođemo, ali onu našu smo nepovratno izgubili.

Znajući sve to, ja zastanem na svakoj raskrsnici mojih životnih staza. Davno sam već prestao da žurim i žurbu kao dimenziju sam izbacio iz života. Tu pronađem neko lepo drvo pod kojim u zavetrini i hladovini mogu da promislim. Sednem ispod njega i dam dovoljno vremena svima koji hoće da me gurnu na neki bočni putić. Sačekam da i oni razmisle i dozvolim im da promene odluku. Ako se to ipak ne desi, koliko god to bilo teško, iako me prisiljavaju da skrenem levo ili desno, ja ću ipak nastaviti pravo.

Zahvalnost

Zahvalnost se javlja u nama kao posledica osećanja da nekome nešto dugujemo. Tako nas uče od detinjstva. Dozivajuci sećanja iz tog doba, sigurno možemo prepoznati zahvalnost pokazanu prema komšiji koji nam je poklonio čokoladicu. Nećemo zaboraviti ni taj osećaj prema drugarici koja nam je dozvolila da od nje prepišemo zadatak iz matematike. Kasnije je došlo vreme u kome smo od baka, deka i učiteljica u školi često imali prilike da čujemo rečenicu:”Budi zahvalan ocu i majci što su te rodili i odgajili, što te hrane i obrazuju…” 

Mnogima od nas se činilo da se život pretvorio u izjave i osećanja zahvalnosti. Često smo to radili iz pristojnosti, a ne iz potrebe. Danas se ne može završiti nijedan teniski turnir, inauguracija predsednika države, diplomski ispit… a da pola sata ne slušamo kome se pojedinci sve zahvaljuju. To je postao standard i niko ne ulazi u iskrenost svih izgovorenih reči. Bitna je forma.

No, meni lično je to sve razumljivo i svakodnevno i ne bih više se bavio time. Ovde bih ukazao na jednu posebnu vrstu zahvalnosti koju malo ko od nas ume da prepozna. Verovatno zato što nas tome niko nije učio i to ne piše u knjigama o lepom ponašanju. I ne samo to. U trenucima o kojima pričam, ljudski um je zaslepljen emocijama koje mu zamagljuju svest i tada on umesto osećaja zahvalnosti raspoznaje tugu, bes, ljutnju, mržnju…

Konkretizovaću stvar i navesti jedan banalan primer. Zamislimo da su momak i devojka u emotivnoj vezi par godina. Ljubav cveta uprkos raznim teškoćama, doživljava uspone i padove, ali traje. U nekom trenutku, jedan partner odluči da izlaz iz svojih problema i nemira potraži u tome što će ostaviti drugog. Obično se dešava da ta ostavljena osoba počne da pati, da oboleva, da gubi apetit i san, da očajava…  To je taj moment na koji sam malopre ukazao. Bujica emocija koje izazivaju stanje očaja ne dozvoljava racionalnom u nama da prepoznamo jedino ispravno osećanje koje se tada sakrilo u najdublji i najtamniji  kutak naše svesti. Govorim o osećanju zahvalnosti. Mali broj ljudi tada ume da to prepozna i oni su blagosloveni. Neki deo nas to shvati malo kasnije, ali većina nikada. Mi moramo biti zahvalni partneru što nas je osvestio, što je pokazao da je sve bila možda samo laž i obmana sa njegove strane, što nam je podario veliko iskustvo, što nas je poštedeo još većeg emotivnog investiranja u vezu koju je hteo da okonča. U tim trenucima čovek treba biti dovoljno veliki i snažan da bi to mogao da uradi. Nije lako, ali kako nas život svakodnevno stavlja na velika iskušenja, moramo biti spremni da stalno učimo kao i da primenimo naučeno, ali i sve ono sto je stečeno iskustvom.  Moramo potisnuti ego i sujetu. Moramo biti otvoreni da razumemo slabost drugih. Mnoge grube i ružne stvari ljudi čine baš iz svoje slabosti.

Ovo je samo jedan od mnogo primera koji nas okružuju. Bezbroj je situacija u kojima je zahvalnost jedini pravi odgovor na zlo, nepravdu ili nesreću koji su nam učinjeni. Da ne bude zabune, nikako ovo ne treba pomešati sa “Ko tebe kamenom, ti njega hlebom”. To je već neka druga priča.