Kad ostaneš poslednji, ništa ti ne preostaje sem da
čekaš. Tada si postao prvi na redu i nemaš nikakve dileme više. Sve ti je
jasno. Jedino što ne znaš je koliko će vremena još proteći dok ne dodje taj
momenat da te prozovu.
Ja sam sad u sličnoj ulozi, ali ne čekam da moje ime
izgovori sestra u Domu zdravlja, već Njeno Veličanstvo Smrt. Do sada sam je
vešto izbegavao i siguran sam da ću još dugo u tome uspevati, ali trenutno
ispred mene u redu nema nikoga. Ja sam poslednji ostao i na mene je najmanja
kvota. Niz je započeo Zdenko, nastavio Roki, zatim Šule i Kalja. Nakon njih je
smrt povela sa sobom i mog Ivana koji mi je na rukama izdahnuo. Prošlog meseca
sam ispratio i Šilju, legendu leve obale. I sve to za manje od četiri godine.
Ostade Dunav pust i kao da je presušio. Osećam se kao Robinzon Kruso dok sedim
sam na obali ispred Kućice i posmatram barže kako ih brodovi guraju pored mene.
Ruka sa čašicom rakije mi mahinalno polazi ka desnoj strani stola gde je uvek sedeo
Ivan kako bismo nazdravili jedan drugom. Zastane na pola puta u vazduhu, sačeka
koji sekund u svojoj nedorečenosti i vrati se nazad uz moj duboki uzdah.
Nije lako biti istovremeno i prvi i poslednji u
redu. Zapravo, da li uopšte postoji u tom slučaju taj red, kad si sam u njemu?
Matematika kaže potvrdno, a ja nisam baš uveren da je tako. Jedino što je
izvesno je da sam ostao sam. Vrlo čudno. Oduvek sam voleo samoću i u njoj
pronalazio utočište. No, to je tada bio moj izbor, a sada je ona nametnuta
silom Boga koji je u svoj zagrljaj primio meni drage ljude sa kojima sam
nazdravljao Suncu koje je zalazilo iza zemunskih obrisa ili brojao dunavske
talase koji su zapljuskivali našu plažu.
Imali smo neki naš zajednički život pored reke,
radovali mu se i uživali u njemu, a sad je on ceo pripao samo meni, jer su moji
prijatelji, jedan za drugim, odustajali od njega. Ponekad se pitam koliko je to
pošteno da sam ja jedini naslednik svih tih života i kolika je moja odgovornost
sada. Imam li ja snage za to? Misli mi se mrse u glavi poput ribarskih mreža u
Dunavu, pokušavajući da me izbave iz bujice uspomena. U ušima su mi još uvek
zvuci svih otpevanih pesama, a na usnama okus stare rakije i još starijeg vina
kojima smo umeli da obradujemo naša nepca i častimo dušu.
I u tom trenu, dok sam pogledom pratio detlića koji
je neumorno tražio zalogaj bušeći rupu u vrbi iznad mene, shvatio sam pravi
razlog moje zabrinutosti. Nije problem što sam prvi na redu, već što iza mene
nema više nikoga. Nikoga ko će umeti da se raduje zori koja u crveno boji
Nebojšinu kulu, ko će uz Cuneta, ali i uz Šopena da otpušta dimove iz cigarete
ili lule ne bi li ih topli vetar sa jugoistoka ispratio uzvodno. Nikoga čije će
srce umeti da prati spori tok Dunava, ali i da ubrzano zakuca od sreće kad se
bucov praćakne na par metara od obale. Nikoga ko će se radovati zrikavcu i
svicu, patki i labudu, sovi i čaplji. Nikoga koga će brodari glasnom sirenom pozdravljati
dok plove pored.
Dolaze nove generacije
koje sve ovo ne umeju da prepoznaju, da vide, da čuju i da u tome uživaju. Sve
će to i dalje postojati – i Sunce iznad pančevačkog mosta i Mesec iznad crkve
Svetog Marka i tišina oko starog šlepa i šumski povetarac. Postojaće, ali neće
živeti. jer neće biti nikoga da to razume i u tome pronađe sreću i shvati
smisao. Zato još dugo moram da budem tu kao poslednji i kao prvi, da sve ovo,
kako bi rekao Rutger Hauer, ne bude izgubljeno u vremenu, poput suza na kiši. 