Stihovi i vino

 

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošloga veka, često sam znao da u večernjim časovima sa roditeljima i sestrom prošetam Skadarskom ulicom. Uz obaveznu lepinju sa kajmakom kupljenom kod čuvenog Spase čija je pekara bila na vrhu Skadarlije, oprezno hodajući po kaldrmi za koju su svi govorili da je turska, a zapravo je bila iz Morave i postavljena tek koju godinu ranije, spuštao sam se ka Dušanovoj ulici. Tik uz kuću Đure Jakšića, bila je postavljena mala pozornica od svega desetak kvadratnih metara, sklepana od neobrađenih dasaka i oivičena niskom ogradom. Tokom letnjih večeri, tu je nastupao u to doba čuveni sekstet Skadarlija koji je svojim notama zadržavao prolaznike koji su voleli starogradske pesme. Neposredno pre njih, na tu binu je izlazio jedan mršavi čovek pogrbljenih ledja, ali prijatnog glasa i recitovao stihove poznatih pesnika. Bio je to Rale Damjanović uz koga sam shvatio da postoje i redovi drugačije napisani od meni do tada poznatih čika Jove Zmaja ili Desanke Maksimović.

Nakon desetak godina, kada sam se već bio zamomčio i večernje sate provodio po dorćolskim kafanama poput Doboja, Suvobora, Marša na Drinu, ali i zalazeći na Čuburu u Vltavu sa najlepšom baštom u Beogradu, obreo sam se jednom prilikom i u Čuburskoj lipi. Kafana kao i sve druge u to vreme – karirani stolnjaci, plehane pepeljare na stolu, kelneri u crnim pantalonama i belim košuljama, oblaci duvanskog dima pomešani sa mirisima luka i roštilja iz kuhinje, graja i smeh gostiju. Odjednom, ustade čovek pozamašnog stomaka i velike okrugle glave i pazeći da ne prospe novi bokal vina koji ga je strpljivo posmatrao sa stola, počeo je da recituje. Graja je utihnula, smeh je prestao, a svi pogledi prisutnih su se sreli na njegovim usnama. Bio je to Slobodan Marković, poznatiji kao Libero Markoni.

Tih sedamdesetih i osamdesetih dvadesetovekovnih godina među mladima je bila omiljena radio emisija “Ozon”, poznata po porukama koje su ostavljali slušaoci u nadi da će pronaći srodnu dušu. U skladu sa tom tematikom, bila je i muzika Otisa Redinga, Reja Čarlsa, Šarla Aznavura... Provodeći jedno takvo veče kod mog prijatelja, a sada trostrukog kuma Race, začuo sam neobičnu melodiju uz koju je neko nostalgično pričao o protekloj mladosti. Bio je to Rade Šerbedžija i Arsenova “Ne daj se, Ines”.

Koji je od ove pomenute tri ljudske veličine - Rale, Libero, ili Rade uticao na to da se u meni rodi ili probudi ljubav ka pisanoj reči, verovatno nikada neću saznati. No, posledica je ta da sam poželeo nakon mnogo godina da i ja nekim radoznalcima ili zaljubljenicima prenosim reči poređane u stihove. Na žalost, bez obzira što moje umeće nije ravno njihovom, u današnje vreme je sve manje ušiju spremnih da moje reči proslede do srca slušaoca. Dok izgovaram stihove, posmatram oči ljudi oko mene i kroz njih pokušavam da sagledam da li je seme koje im darujem svojim kazivanjima proklijalo u njihovim dušama, ili je ostalo samo zatureno u nekoj pustoši.

I svaki put kada mojim usnama govore Tagore, Prever, Kipling, Jesenjin, Mika Antić, Dis ili Ujević, osetim toplinu koja mi prožima grudi i koju ne uspeva da rashladi ni vino koje mi daje nadu da napokon u nečijim očima prepoznam ono što su možda Rale i Libero prepoznali u mojim.