Potraga

Život juri pored mene nezaustavljivo. Sve češće ne mogu da pratim njegov tempo. Ostajem nem, usporen u pokretu. Toliko toga bih imao da kažem i uradim.  Kome da kažem i sa kim da uradim? U samoći tražim mir, a zapravo sam tek tad uzburkan. Haos od misli mi ne zaustavlja ni stari melanholik Leonard Cohen. Mnogo je nespokoja u meni. Toliko toga sam prošao za svojih pedeset i pet godina. I  lepog i ružnog. Mnogo dobra sam podelio, ali i zla naneo. Da li sad plaćam danak? Ne znam. Želim bonacu u srcu, ali je ne pronalazim. Okružen mnoštvom, ali uvek sam. Stvaram privid sreće i mira, a u meni gori sve. Nema duše u blizini koja ume to da prepozna, da protumači moj govor bez reči. Nije ovo depresija. Ovo je koktel razočarenja, spoznaje, sećanja i nemoći. Svi ostvareni snovi su daleko iza mene u tami uspomena, a ono željeno je nedostižno u magli kroz koju mi pogled ne prodire.

U dunavskim sutonima prepoznajem sebe koji tonem u prošlost poput Sunca koje nestaje iza Gardoša. Ali ono će tokom noći posetiti Korkovado, kineski zid i svetu reku Gang i sutra će se ponovo roditi iza pančevačkog mosta, a ja ću ga dočekati nepomeren sa mesta u mojoj Bazi Oazi, ugrejan pokrivačem satkanim od sećanja.
Pred tim prvim zracima, uspomene bivaju potisnute kao varvari pred rimskim kohortama. Opet se vidi crkva svetog Marka sa strane srca, a na desnoj se pomaljaju senke zidina Kalemegdana i obrisi nekadašnjeg đačkog kupatila. Ponovo je sve stvarno. Život osvaja neumoljivo i jutro pobeđuje noćni nestvar. Moji najveći saveznici gube bitku i sakrivaju se u mojoj glavi gde će čekati novi suton kada će ponovo zagospodariti.
Često sam se pitao čemu taj beg u prošlost koja nije uvek bila udobna i nasmejana, dok nisam shvatio da poput dunavskog peska koji prečisti svaki talas i ne dozvoljava da nečist prodre u Bazu Oazu, tako i moj um nepogrešivo filtrira i na situ života ostavlja samo lepo, dok sve ono što je ružno propada u nepovrat i gubi se u zaboravu.
I pored toga što ne prizivam bolna sećanja, što ne zalivam tugu da ne bi brže rasla, nemir u meni tinja i povremeno plane uz prasak kao komad breze u mom kaminu tokom dugih zimskih večeri u kojima uživam u vatri gledajući je kroz čašu crvenog vina. Šta je to za čim godinama tragam kako bi moja duša mogla mirno da zaspi, a srce mirnije da kuca? Zašto je odgovor na to pitanje uvek isti? Zašto je u pitanju ljubav­? Zašto sam je toliko gladan i žedan?