Kiseli kupus

Postojala je nekad divlja planina. Zvala se Kopaonik. Onda su neki divlji ljudi došli i pripitomili je, sazidali zgrade od betona i stakla i njima sakrili borove i jele. Od tada, ja više ne idem tamo. Ona je meni sada tuđa. Izvan mene je. Sećam se da je nekad imala i srce i dušu i ljude koji su po njoj šetali ili se skijali. Ti ljudi su umeli da je razumeju i ona im se zahvaljivala deleći sa njima svoja nedra. I u nekom njenom ćošku, bila je kuća od drveta, drveta koje je takođe imalo dušu. U nju su dolazili i u njoj boravili samo oni koji su to umeli da prepoznaju. Imao sam sreće da budem jedan od njih. Tu sam upoznao i Ružicu Sokić i Boru Todorovića, divne ljude sa velikim srcima. U toj kući koju neki zovu hotel pod imenom Rtanj, sakrila se Odžaklija. To je bila nevelika prostorija sa velikim ognjištem na sredini zahvaljujući kome se uvek osećao predivan miris dima od krupnih cepanica koje su tamo gorele. Ne bih želeo da merim da li sam više vremena provodio tu, ili na skijaškim stazama, a takođe ne bih merio ni broj rakija „Rtnjevača“ koje sam pored vatre ispijao sa meni dragim ljudima. Beše to prostorija u kojoj ne mogu da tačno odredim da  li je bilo više osmeha, neobičnih priča, ili predivnog mirisa koji se širio iz ognjišta omeđenog zidićem od kamena. Na tom zidiću je voleo da sedi Petar Božović i da odatle budnim okom prati jagnje koje je on lično okretao na ražnju, strogo pazeći da vatra nije mnogo jaka, ali ni preslaba. Pored njega je uvek stajala časica sa „Rtnjevačom“, a neko od nas je uvek vodio računa da nikada ne bude prazna. U jednom od tih dosipanja rakije, Pera me je ponudio kiselim kupusom, salatom koju nikad nisam voleo zbog meni tada neprijatnog mirisa. Kada sam ga ljubazno odbio, obratio mi se rečima:“ Mali, ne znaš šta valja. Uz tu rakiju koju sabijaš tamo, ovaj kupus ide odlično.“ Da li zbog već popijenih rakijica, ili njegovog autoriteta, odlučio sam da probam tu kombinaciju. Od tog momenta, kiseli kupus je postao redovan na mom stolu u kući ili u kafani. Naučio sam i da ga „ostavljam“ za zimnicu i da u tome uživam. I sad, nakon mnogo decenija, ne znam da li Odžaklija još uvek postoji. Verujem da ni Pera više ne odlazi tamo želeći da sačuva uspomenu na neko divno vreme koje se otopilo zajedno sa snegovima, onakvim koji više ne padaju kao što su padali. Mene tamo odavno nema, Bora i Ružica su se preselili na nebo. Jedino što je preostalo, to je onaj kupus, mada ni on nema više ukus kakav je bio onomad.