Danas bi Vlada napunio 48 godina. Zato sam jutros i zapalio sveću na njegovom grobu. I tu, u tišini, odlučio sam da više ne živim kao na pokretnoj traci. Ne tvrdim da je to razlog zbog kog će moj život trajati koju godinu duže, ali jedan od faktora sigurno jeste. Naši životi su zaista počeli da liče na pokretnu traku. Najćešće toga nismo uopšte svesni. Potpuno neprimetno, kao što dišemo ili trepćemo ne razmišljajuci o tome, uskačemo na nju, a ona se, kako godine odmiču, sve brze kreće. Pošto u najvećem broju slučajeva i ne shvatamo šta nas je snašlo, mi se tom procesu i ne odupiremo. Pojedinci možda samo pokušavaju da na tren uspore ritam. Tek nekolicina uspeva da iskoči iz te užasne mašinerije. E, tu onda za njih nastaje problem. Bivaju proglašeni za čudake, plivače protiv struje, pobunjenike... Ukoliko probaju da objasne i poduče druge, bivaju prokuženi i izloženi oštrom sudu mase. Ja sam potpuno spreman na to. Uostalom, navikao sam da moje mišljenje ne odgovara većini. U početku mi je to smetalo i bio sam spreman da satima raspravljam braneći svoje stavove. Danas mi je svejedno. Ne osećam potrebu da ikome dokazujem da sam u pravu. Ostalo mi je još samo da se izborim sa osećajem povredjenosti kad mi se upute reči koje ne zaslužujem. No, da se vratim na početak teksta. Živecu još dugo i imam dovoljno vremena da savladam i tu tehniku.
