Posedovanje

Zvezde su bile vredne te noći i neštedimice su svojom srebrnozlatnom prašinom posipale njeno telo koje sam nazirao u odsjaju punog Meseca na ravnoj površini Dunava. Dok je ležala, posmatrao sam njene pune poluotvorene usne iza kojih se nazirala niska biserno belih zuba. Nisam mogao da odlučim da li više volim da je gledam dok spava, ili dok se šetamo obalom, da li mi više prija zvuk njenog disanja, ili glas kada mi priča.

Tada sam naučio šta je zapravo posedovanje. Do tog momenta sam mislio da posedovati znači imati stan, kola, kućnog ljubimca. Umeo sam da kažem za nekoga da poseduje talenat ili veštinu, ali sad shvatam da su sva moja dosadašnja razmišljanja bila vezana isključivo za zemaljsko, a to je bila greška.

Čoveka mogu porobiti, ali ga može posedovati samo onaj koga on sam izabere. Da li sam ja izabrao? Da li sam ja vlasnik moje misli, ili ona kojoj je ta misao upućena? U tome i leži odgovor na prvo pitanje. Ako se čovek oseća srećnim dok je posedovan, on je dostigao cilj. To ne znači da je stigao na kraj puta, već samo da je otkrio novu svrhu postojanja. Samo će izabrani razumeti zbog čega je lepše biti posedovan, nego posedovati. Za mene je uvek bilo uzvišenije davati ljubav, nego je primati, bez obzira što sam mnogo puta čeznuo tragajući za njom. Da li se traganje isplatilo?