Život juri
pored mene nezaustavljivo. Sve češće ne mogu da pratim njegov tempo. Ostajem
nem, usporen u pokretu. Toliko toga bih imao da kažem i uradim. Kome da kažem i sa kim da uradim? U samoći
tražim mir, a zapravo sam tek tad uzburkan. Haos od misli mi ne zaustavlja ni
stari melanholik Leonard Cohen. Mnogo je nespokoja u meni. Toliko toga sam prošao
za svojih pedeset i pet godina. I lepog
i ružnog. Mnogo dobra sam podelio, ali i zla naneo. Da li sad plaćam danak? Ne
znam. Želim bonacu u srcu, ali je ne pronalazim. Okružen mnoštvom, ali uvek
sam. Stvaram privid sreće i mira, a u meni gori sve. Nema duše u blizini koja
ume to da prepozna, da protumači moj govor bez reči. Nije ovo depresija. Ovo je
koktel razočarenja, spoznaje, sećanja i nemoći. Svi ostvareni snovi su daleko
iza mene u tami uspomena, a ono željeno je nedostižno u magli kroz koju mi
pogled ne prodire.
U dunavskim
sutonima prepoznajem sebe koji tonem u prošlost poput Sunca koje nestaje iza
Gardoša. Ali ono će tokom noći posetiti Korkovado, kineski zid i svetu reku
Gang i sutra će se ponovo roditi iza pančevačkog mosta, a ja ću ga dočekati nepomeren
sa mesta u mojoj Bazi Oazi, ugrejan pokrivačem satkanim od sećanja.
Pred tim
prvim zracima, uspomene bivaju potisnute kao varvari pred rimskim kohortama.
Opet se vidi crkva svetog Marka sa strane srca, a na desnoj se pomaljaju senke
zidina Kalemegdana i obrisi nekadašnjeg đačkog kupatila. Ponovo je sve stvarno.
Život osvaja neumoljivo i jutro pobeđuje noćni nestvar. Moji najveći saveznici
gube bitku i sakrivaju se u mojoj glavi gde će čekati novi suton kada će ponovo
zagospodariti.
Često sam
se pitao čemu taj beg u prošlost koja nije uvek bila udobna i nasmejana, dok
nisam shvatio da poput dunavskog peska koji prečisti svaki talas i ne
dozvoljava da nečist prodre u Bazu Oazu, tako i moj um nepogrešivo filtrira i
na situ života ostavlja samo lepo, dok sve ono što je ružno propada u
nepovrat i gubi se u zaboravu.
I pored toga što ne prizivam bolna sećanja, što ne zalivam
tugu da ne bi brže rasla, nemir u meni tinja i povremeno plane uz prasak kao
komad breze u mom kaminu tokom dugih zimskih večeri u kojima uživam u vatri
gledajući je kroz čašu crvenog vina. Šta je to za čim godinama tragam kako bi
moja duša mogla mirno da zaspi, a srce mirnije da kuca? Zašto je odgovor na to
pitanje uvek isti? Zašto je u pitanju ljubav? Zašto sam je toliko gladan i
žedan?
