Nezaborav

Na današnji dan pre 17 godina, moj prvi sin Aleksandar je već 6 meseci spokojno rastao u stomaku moje Slavice. Ja sam vredno renovirao naš dom kako bi uskoro mogao da primi još jednog Veličkovića. I onda BUM. Nekom je neko zasmetao na političkoj sceni, imao je višak oružja, a manjak savesti i odlučio je da ubija stanovnike moje lepe zemlje, da nam ruši kuće i mostove, fabrike i televizije. Tako je to trajalo 78 dana i baš tog poslednjeg, 78-og, rodio se moj Aleksandar. Pogledao nas je svojim plavim okicama i nije znao šta smo sve činili da bi mogao da doživi taj tren i ugleda svetlost dana, a ne bljesak bombi. Danas je on veliki, zgodan i bistar momak koji ne poznaje snagu mržnje koja mu je pretila dok je bio ušuškan u majčinom stomaku. Nesvestan dogadjaja pre svog rodjenja, on nema šta da pamti. No, ja imam. I umem da pamtim. Umem i da ne zaboravim, iako me svih ovih 17 godina sa svih strana, prvo neprimetno, a sada već sasvim direktno, ubedjuju da su mi prijatelji oni koji su mi radili o glavi, kao i oni koji su ovde poslušno sledili i slede njihove planove. Oni zbog kojih je moja zemlja sve siromašnija, narod sve bolesniji i malobrojniji, deca sve neobrazovanija i pogrešno vaspitavana, a roditelji posrnulih morala i slomljenih kičmi ne razmišljajuci svojom glavom, već prihvatajući bespogovorno svoje sledovanje dnevne indoktrinacije, broje dane do penzije od koje neće moći, ako je i dočekaju, ni hlebom da se prehrane. Da, ja pamtim i malu Miicu, i kolege moga zeta sa RTS-a, i ljude u redu za hleb, putnike u vozu.... Pamtiću sve one koji su me bombardovali, one koji su do toga doveli, ali i one koji su došli posle njih da dovrše ono što bombe nisu uspele