Nije slučajno što sam sačekao da vreme učini da misli sazru i emotivni uticaj oslabi kako bi se iskristalisale činjenice. Stoga, iako se na prvi mah učini da je tema “out of date”, ja tvrdim da je izuzetno aktuelna, samo je potisnuta u senku sto je čini mnogo opasnijom.
Kao što prst pred okom zaklanja celu planinu, tako i medijima oformljeni pogled na pojave većini ljudi ne ostavlja dovoljno prostora da sagledaju stvari kakve jesu, da ih prepoznaju i nazovu pravim imenom.
Dakle, Srbiju ne žele u Evropskoj zajednici, ali joj zato nameću “vrednosti” te veštački stvorene i silom održavane tvorevine. Jedna od podržavanih tekovina je i homoseksualna orijentacija, pardon, homoseksualna dominacija. Taj proces nije nikako slučajan i nije počeo juče. Osmišljen je u kuhinjama heteroseksualaca (a ne homoseksualaca) kojima je cilj smanjenje populacije, obesmišljavanje heteroseksualne zajednice koja kao plod svoje ljubavi iznedrava decu i produžava vrstu. Ne želim da pominjem teme vezane za veru ili Boga, jer bi to vodilo u beskrajna tumačenja, a cilj ovog bloga nije da zamara vec da podstakne na razmišljanje.
Prateći već duže vreme kampanju vezanu za manifestaciju koja podrazumeva šetnju stotinak ljudi kroz centar mog grada od skoro dva miliona stanovnika, ne mogu a da ne primetim da je na perfidan, jako dobro smišljen način postala izuzetno agresivna. Naravno, ne koriste se pretnje, palice ili molotovljevi kokteli. To su sve primitivne alatke. U upotrebi su reč, slika, mediji, političari, trendovi, velike sume novca… Na prvi pogled naivno, nenametljivo, blago. No, kada se podvuče crta, morate priznati da je stvorena atmosfera u kojoj ne smete da kazete ni reč protiv homoseksualne šetnje. Odmah ste optuženi, a možda i osudjeni. A radi se samo o tome da ste protiv toga da manjina ugrožava većinu. Da, ugrožava. Ne bih da pišem o tome da smatram da je zdravi mentalni razvoj moje dece ugrožen isticanjem u prvi plan modela po kom se dve čike ili dve tete vole, ali ne kao drugovi, već kao mama i tata. Neću ni o tome da sam ja ugrožen, jer ne mogu da izadjem na ulicu tog dana pošto je pola grada blokirano. Ja sam malinar iz Valjeva kome je to isto zabranjeno. Ja sam zemljoradnik iz Vojvodine kome je to takodje zabranjeno. Ja sam radnik iz Pirota kome je to isto zabranjeno. Ja nemam pravo da šetam Beogradom. Zašto? Zato što nisam homoseksualac. Zato što želim da radim da bih SVOJOJ DECI obezbedio hleb, a ne da tražim prava koja već imam.
Niko od pripadnika homoseksualne populacije još uvek nije dao odgovor koja su to prava koja su im uskraćena. NIKO. Žene prilikom zapošljavanja moraju da odgovaraju na pitanja tipa:”Planirate li brak uskoro?” Planirate li još dece?” Koja su to pitanja na koja homoseksualne osobe moraju da odgovore? Kakva je diskriminacija u pitanju? I ne samo u ovom slučaju.
Koji je način koji su izabrali u svojoj borbi za ostvarivanje prava koja im niko ne uskraćuje? Izlazak na ulicu. Podizanje tenzija. Namerno izazivanje onih snaga koje su im suprotstavljene (a zapravo rade za istog gazdu). Ponovo podvucimo crtu. Rezultat je destabilizacija zemlje.
Atmosfera HETEROFOBIJE je stvorena. Time su oreol pravednika i stakleno zvono iznad sebe dobili oni koji su se predstavili kao žrtve, a to nisu. Istorija poznaje slične kampanje. Nekima od njih su započinjani i pravdani ratovi, krize… Ni tada, kao ni sada, većina populacije nije uspevala da prepozna igrače, njihove uloge ili namere. Kasnije,kada je vreme rasteralo maglu pred očima, to nije imalo vise efekta. Zato, evo ovog teksta (doduše, i ja sam malo zakasnio ).
