Mislio sam da su ovce bele, a sada vidim da su šarene

“Okrečite Beograd”, povika lokalni ludak dok su Ilija i Djura Čvorović hodali gradom. Tada je samo Beograd imao pravo na ludilo, a sada se, poput ptičjeg gripa, to proširilo i na ostatak sveta. Virus je izmutirao tako da se sada ne kreče samo beznačajne fasade u belo, već i spomenici kulture i državne institucije i to višebojnom tehnikom. Kako je sve uzelo maha, čak su i ljudi počeli da sebe prefarbavaju po društvenim mrežama.

Doduše, ovo prefarbavanje nije prvi put sada vidjeno. Pojedinci su se mazali i u boje duge do skora. Najezda kameleona oko mene. Plašim se da ujutru, kada krenem po hleb i mleko, ne nabasam na najmoderniji trend bojenja u crno i da me prestravi kakva spodoba ili, ne daj Bože, da nekome izjavim saučešće, misleći da je to sada novi način pokazivanja da je u porodici bio smrtni slučaj. Šta ako neko dobije žuticu, a doktor pomisli da pacijent tako pokazuje poštovanje prema žrtvama na Tjenanmenu?

Povod za ovo poslednje masovno prefarbavanje sebe i objekata oko sebe je ubijanje nedužnih civila u gradu svetlosti koji je nama svetlost uneo samo u masonske lože, ali je zato narod često uvijao u crno. Ne, ne znači da ne treba zažaliti za poginulima u napadu, ali ovo je histerija isceniranog jednoumlja, vrlo vešto plasiranog i osmišljenog koja bi bila smešna da joj ne prethodi preko sto mrtvih. Neću sada ni o onome što je Pajk pisao Maziniju 1851. godine. Jednostavno, sve se radi na tome da hrišćani zarate sa muslimanima. Mogu da novine pišu šta hoće o medjusobnim nesuglasicama Rusije i Amerike, ali oni već zajedno rade protiv muslimana širom Sirije, a uskoro i Irana. Malo se zaboravio 11. septembar  i morali smo da ga se setimo pomoću 13. novembra.

Dosta o “teorijama zavere”. Vratimo se masama, spremnim da poslušno, bez trunke aktivnosti sopstvenih sivih ćelija, prateći savremenu misao, budu “in”, da ne proniknu dalje od prvog koraka, iako ih već na sledećem čeka rupa u koju će upasti ili govno u koje će ugaziti. Zašto žive unazad? Dobro, ne moraju baš svi  da budu vidoviti, ali bar neka žive u momentu sadašnjem, kao što reče Artur Šopenhauer. Nikakve koristi  od toga da posle kažu da su bili magarci dok su lupali u šerpe i blokirali saobraćaj. “In” je bilo i oktobarsko paljenje i rušenje moga grada. To je tako “fancy”. Mada, kada se pali ili ruši američka ambasada, onda je to “varvarski čin i krivci moraju biti kažnjeni”. Skupština može (naročito deo sa glasačkim listićima). Televizija takodje. Prazna zgrada ambasade –nikako.

Nisam primetio da se neko krečio ( volim ovu reč) dan pre masakra u Parizu. Tada je nastradalo skoro 50 ljudi u Bejrutu, a preko 200 njih je ranjeno. Naravno, njih ne treba žaliti jer su geografski hendikepirani, t.j. ne žive u Evropi. Uh, pa mi živimo u Evropi, a nas su tamanili kao mrave.  Ma nema veze, mi smo “narod bez zakona i vere, narod razbojnika i terorista”, kako reče tadašnji francuski predsednik Širak. A Beslam i skoro 400 mrtvih (uglavnom deca) i 800 ranjenih? Šta sa pre dve nedelje oborenim ruskim avionom i preko 200 žrtava? Ah, zaboravih, to su Rusi pa se ne važi. Dakle, žrtve su jednake u svojoj smrti, ali su neke ipak “jednakije”, kako jedared  slično napisa Orvel.

Dakle, narode, farbajte se, bojite i krečite. Tako iz udobne fotelje steknite utisak da ste važni i savremeni, hrabri i pametni. A ja? Moraću ponovo u školu. Tamo su me učili da su ovce bele, a sada mi je Facebook otvorio oči i pokazao da su šarene.

Kako bolesna manjina teroriše zdravu većinu

Posle današnjeg dana treba da podvučemo, a ne da “ušmrknemo crtu”, što bi voleo jedan ovdašnji političar poznat po borbi sa zmajevima. Dakle, grupa od 300 spodoba koje žele da se okolini predstave u svoj svojoj bolesti je kontaminirala centar grada. To je nas – zdrave i normalne ljude, koštalo mnogo novca kojim su finansirani helikopter koji je nadletao ulice, oklopna vozila, oklopljeni policajci, neoklopljeni konji sa policijom na njima... Uračunajmo tu i izgubljene sate ljudi koji su radili nedeljom, neostvaren promet u prodavnicama koje bi bile otvorene, organizaciju i sprovodjenje novog rasporeda linija gradskog saobraćaja… Tu su i  oni kojima su upropašćena tradicionalna venčanja nedeljom, zatim oni koji sa svojom dečurlijom nisu mogli da prošetaju gradom za vikend jer tokom radne nedelje zbog posla i škole to nisu u mogućnosti. Otkazane su i neke sportske priredbe, kao i treninzi naše dece.  Neću ići tako daleko da konstatujem koliko je bilo otežano dovodjenje i hitno zbrinjavanje u Urgentnom ili  Kliničkom centru za sve srčane bolesnike, one sa moždanim udarom, povredjene ili bolesne kojima je to u tom periodu bilo neophodno.

I sve to zbog 300 ljudi koji su dominirali nad million i po ostalih žitelja prestonice. Bolesna manjina teroriše zdravu većinu. Čist fašizam. Od domaćih likova koji im pružaju podršku kružeći zajedno ulicama, jasno izdvajamo narkomansku elitu. Tu ubrajam političara sa početka teksta, ali i ženu koja je poznatija po konzumiranju i prodaji narkotika nego po svojim predstavama. Osim narkoelite, tu su i predstavnici trenutne vlasti koju svi pljuju i svi bi da je ruše i nikom ne valja sem pederima, a i njima neće valjati jer imaju malog (ko razume-shvatiće). Naravno, ima i stranaca na privremenom radu u našoj zemlji koji bolje govore srpski nego naš prestolonaslednik. Čak je i jedna gospodja sa hladnog severa svratila u ove krajeve kako bi se zagrejala šetajući sa onima kojima se priroda poigrala.

Glavna podrška i finansiranje obolelih paradera dolazi baš iz onih zemalja koje su istovarivale bombe na našu decu, bolnice, škole, vrtiće, mostove, fabrike… Oni koji nam otimaju teritoriju, truju nas hranom i osiromašenim uranijumom, oni koji su nas držali pod sankcijama, bez goriva i lekova, sada pomažu porast broja obolelih u našoj zemlji. To mogu da razumem jer su nam neprijatelji i činili su, čine i činiće sve da nas svedu na jedan okrug. No, ne mogu da razumem ove domaće gnjide koje im pomažu u tome. Nije slučajno što je beogradska lokalna televizija prodata. Eto, pridružila se onoj medijskoj kući kojoj u imenu ne znaš da li bleji ili zove policiju. Sada na obe TV imamo uživo prenos kontaminacije najstrožeg gradskog jezgra i zagadjenja umova onih koji to posmatraju.

Pod maskom tolerancije i demokratije je dozvoljeno da zlo vlada. Ogroman broj domaćih glupandera u želji da bude “in”, da pokaže okolini kako je moderan i otvorenog uma, podržava trend uništavanja praiskonskih vrednosti. Šta nama sada valja činiti? Naravno da ne treba da idemo i šutiramo i kamenujemo bolesnike. Poenta je da svoju decu učimo istinskim vrednostima. Pokažimo im pravi put i dajmo primer i objašnjenje za sve ove bolesne pojave kojima nas truju. Imajmo spreman odgovor na svako pitanje. Ukažimo im da je porodica osnovna ćelija zdravog društva, a da porodicu čine mama i tata čiji su plod ljubavi njihova deca. Svoga druga treba da volimo kao druga, a ne kao devojku. Sa njim možemo deliti tajne, sendvič, novac, ali postelju nikako. U ovo nesrećno doba kada je greh biti zdrav i normalan i kada je nepoželjno promovisati istinske vrednosti, moramo istrajati. To smo dužni našoj deci i deci nase dece.