Svaki put se iznenadim kada vidim koliko mene u meni ima. Da li je to prokletstvo ili blagoslov? Pritom, pod prokletstvom smatram svesnost količine neotkrivenog sebe u sebi, a nikako tugu zbog pronadjenog. Gde je onda tu taj pomenuti blagoslov? U spoznaji beskrajnog, a neistraženog? Nikako. To bih opet podveo pod prokletstvom. U onom otkrivenom? Naravno da ne. Nikada se nisam zadovoljavao mrvicama. Opet, blagoslova mora da ima. On je neraskidivo povezan sa prokletstvom. Ne zbog ravnoteže. Nikako. Ravnoteža je uteha za one koji se plaše svoje krajnosti. Jednostavno, blagoslova mora biti jer sam ja tako odlučio. Ni Crkva ne dokazuje postojanje Boga, ne moram ni ja prisustvo blagoslova. Uostalom, volim da odlučujem. Ne zato što me to čini srećnim, već zato što to umem dobro da radim. Praktično, moj život je satkan od dobrih odluka i tek poneke promašene. Za kraj, doneću odluku da naspem još jednu čašu vina. Živeli!
