Sutra uveče nam dolazi u posetu Nova godina. Živeće samo 365 dana i onda će naprasno umreti. Neko će joj se radovati, neko će je se sećati, a neko će želeti da se što pre završi i da je zaboravi. Ja nikada nisam voleo da mi događaji brzo prođu, čak i kada su bili loši, teški, bolni. Ne, nisam mazohista. Jednostavno, želim da dugo živim, a umem i da poštujem faktor koji se naziva vreme. Ubrzavati taj deo života, istovremeno znači i skraćivati život, a ja to ne želim. Puštam ga da ide tako kako ide, samo da traje. Dobro, da se ne lažemo, umem ja da učačkam da mi život bude lep i retki su mi ti trenuci kada se osetim loše, pa i nemam potrebu da ih ubrzavam.
Vratiću se na sutrašnji dan, na trenutak kada će se roditi 2017-a godina po redu od momenta kada je neko ustanovio taj red. Tačno u ponoć, novorođena godinica će zakmečati uplašena od pucnjave petardi i bleska vatrometa. Svi će joj se radovati iako nisu ničim doprineli da ona dođe na svet. Slaviće je i pominjaće joj ime i trezni i pijani, i prijatelji i neprijatelji, i Amerikanci i Rusi, i Arapi i Jevreji, i zdravi i bolesni, i beli i crni. Ljubiće se rodbina, prijatelji, kumovi, komšije, nepoznati. U tim trenucima će se prosuti milioni želja.
E, dolazi taj momenat, trenutak kada ćemo jedni drugima zaželeti zdravlje, uspeh, ljubav, sreću, bogatstvo... Međutim, da li je to zaista tako? Da li će svi biti zdravi, uspešni, bogati, srećni, voljeni? Naravno da neće. Mnogi će u toj godini umreti ili ostati bez nekog dragog bića. Mnogi će se razboleti. Koliko njih će osetiti pramenove sreće? Koliko ljudi će se obogatiti? Neću zadirati u statistiku. Svako neka odgovor potraži u sebi. Zašto je to tako? Da li su želje bile neiskrene i zato se nisu ostvarile? Možda su izgovorene mehanički, po inerciji, po šablonu jer to se očekuje da se kaže u tim posleponoćnim trenucima kada kajmak skupljaju mobilni operateri naplaćujući poruke i pozive.
Odgovor na ova pitanja ne može lako da se pronađe, ali ja ga i ne tražim. Mene interesuje nešto drugo. Zbog čega ćemo naredne godine u isto ovo vreme ponovo zaželeti ljudima oko sebe sve isto, iako znamo da neki kojima smo to uradili prošli put, više nisu sa nama, neki su postali vezani za krevet, neki su se razveli od svojih partnera, neki su ostali bez krova nad glavom, neki bez posla... Čemu onda prosipanje svih tih želja od kojih će se samo mali broj ostvariti? Zbog tradicije? Zbog lepog vaspitanja? Zbog „jer to tako treba“? Ne znam. Meni u tim trenucima uvek zastane vrh jezika na prednjim zubima kad treba da izgovorim slovo „S“ i nastavim sa „rećna Nova...“ Nekako mi se tada jezik saplete, ali brzo ustane i nastavi dalje. Da, i ja izgovorim sve to isto, kao i vi. Kažem iskreno, iz dubine srca iako znam da skoro ništa od toga neće pogoditi metu. Zašto to ipak radim? Već važim za džangrizavog namćora i tu reputaciju ne mogu unaprediti čak iako vam ne izreknem lepe želje. E, dragi moji, to sve kažem da bih se ja lično osetio bolje. Znam dobro da vam moje reči neće doneti zdravlje, sreću, ljubav, bogatstvo, uspeh ( uprkos učenju o „the law of attraction“ ). Znam da se sami morate izboriti za sve to uz manju ili veću pomoć Boga, anđela čuvara, bogatog strica iz Amerike, ili doktora koji je zaista učio dok je studirao. No, ja sam srećan kad drugome zaželim sreću. I ljubav. I zdravlje. I uspeh. Osetim se jako dobro. Postanem sebi neko veoma važan. Sebično ili ne, ja vam svima želim sve najbolje zbog samog sebe, da meni bude dobro što to radim, iako sam svestan da moje reči nisu od velikog uticaja na ostvarenje izgovorenih nadanja. Moje srce će lepše kucati ako se nešto od toga ostvari, ako osmesi na vašim licima budu širi, ako više vremena provedete sa porodicom u prirodi, nego kod lekara, ako pređete na bolje radno mesto, ako se zaljubite, dobijete dete...
A ako se ništa od toga ne dogodi, ipak neću zaboraviti šta sam vam poželeo godinu dana ranije. Izgovoriću to ponovo, i opet, i opet. I svaki put ću imati isti problem sa jezikom. I svaki put ću pomisliti isto.
SREĆNA VAM NOVA GODINA
Vratiću se na sutrašnji dan, na trenutak kada će se roditi 2017-a godina po redu od momenta kada je neko ustanovio taj red. Tačno u ponoć, novorođena godinica će zakmečati uplašena od pucnjave petardi i bleska vatrometa. Svi će joj se radovati iako nisu ničim doprineli da ona dođe na svet. Slaviće je i pominjaće joj ime i trezni i pijani, i prijatelji i neprijatelji, i Amerikanci i Rusi, i Arapi i Jevreji, i zdravi i bolesni, i beli i crni. Ljubiće se rodbina, prijatelji, kumovi, komšije, nepoznati. U tim trenucima će se prosuti milioni želja.
E, dolazi taj momenat, trenutak kada ćemo jedni drugima zaželeti zdravlje, uspeh, ljubav, sreću, bogatstvo... Međutim, da li je to zaista tako? Da li će svi biti zdravi, uspešni, bogati, srećni, voljeni? Naravno da neće. Mnogi će u toj godini umreti ili ostati bez nekog dragog bića. Mnogi će se razboleti. Koliko njih će osetiti pramenove sreće? Koliko ljudi će se obogatiti? Neću zadirati u statistiku. Svako neka odgovor potraži u sebi. Zašto je to tako? Da li su želje bile neiskrene i zato se nisu ostvarile? Možda su izgovorene mehanički, po inerciji, po šablonu jer to se očekuje da se kaže u tim posleponoćnim trenucima kada kajmak skupljaju mobilni operateri naplaćujući poruke i pozive.
Odgovor na ova pitanja ne može lako da se pronađe, ali ja ga i ne tražim. Mene interesuje nešto drugo. Zbog čega ćemo naredne godine u isto ovo vreme ponovo zaželeti ljudima oko sebe sve isto, iako znamo da neki kojima smo to uradili prošli put, više nisu sa nama, neki su postali vezani za krevet, neki su se razveli od svojih partnera, neki su ostali bez krova nad glavom, neki bez posla... Čemu onda prosipanje svih tih želja od kojih će se samo mali broj ostvariti? Zbog tradicije? Zbog lepog vaspitanja? Zbog „jer to tako treba“? Ne znam. Meni u tim trenucima uvek zastane vrh jezika na prednjim zubima kad treba da izgovorim slovo „S“ i nastavim sa „rećna Nova...“ Nekako mi se tada jezik saplete, ali brzo ustane i nastavi dalje. Da, i ja izgovorim sve to isto, kao i vi. Kažem iskreno, iz dubine srca iako znam da skoro ništa od toga neće pogoditi metu. Zašto to ipak radim? Već važim za džangrizavog namćora i tu reputaciju ne mogu unaprediti čak iako vam ne izreknem lepe želje. E, dragi moji, to sve kažem da bih se ja lično osetio bolje. Znam dobro da vam moje reči neće doneti zdravlje, sreću, ljubav, bogatstvo, uspeh ( uprkos učenju o „the law of attraction“ ). Znam da se sami morate izboriti za sve to uz manju ili veću pomoć Boga, anđela čuvara, bogatog strica iz Amerike, ili doktora koji je zaista učio dok je studirao. No, ja sam srećan kad drugome zaželim sreću. I ljubav. I zdravlje. I uspeh. Osetim se jako dobro. Postanem sebi neko veoma važan. Sebično ili ne, ja vam svima želim sve najbolje zbog samog sebe, da meni bude dobro što to radim, iako sam svestan da moje reči nisu od velikog uticaja na ostvarenje izgovorenih nadanja. Moje srce će lepše kucati ako se nešto od toga ostvari, ako osmesi na vašim licima budu širi, ako više vremena provedete sa porodicom u prirodi, nego kod lekara, ako pređete na bolje radno mesto, ako se zaljubite, dobijete dete...
A ako se ništa od toga ne dogodi, ipak neću zaboraviti šta sam vam poželeo godinu dana ranije. Izgovoriću to ponovo, i opet, i opet. I svaki put ću imati isti problem sa jezikom. I svaki put ću pomisliti isto.
SREĆNA VAM NOVA GODINA
