Šetam Knez Mihailovom ulicom gledajući u sive granitne ploče koje mazim svojim stopalima pokušavajući da razgrnem zamišljeni prah po njima i pronađem tragove koje sam tu ostavio pre skoro 60 godina. Ti otisci stopala bili su manji, a razmak između njih kraći nego što je sad. Kada bih mogao da ih ugledam, bili bi i isprepletani kao kada dete neumorno trčkara u svim pravcima praćeno budnim okom roditelja.
Pokušavam da pogled bacim niz padinu ka Dunavu kog više ne mogu videti od visokih i ružnih zgrada od stakla i betona, a nekada sam ga mogao milovati pogledom hodajući strmom kaldrmom dok sam hitao ka mom Dorćolu i toplini koju je odavala kaljeva peć u našem domu. Pored nje je uvek stajala metalna kanta sa ugljem i fotelja iz koje se satima mogao gledati razigrani plamičak koji je pokušavao da se popne uz odžak, ali se na tom putu uvek pretvarao u dim koji je stremio ka visinama u danima kada nije bilo beogradske košave da ga povije tik uz krov i rasprši okolo pre nego što je uspeo i da ugleda obrise reke.
Kao što je taj dim prolazio kroz tminu dimnjaka, tako i ja sad prolazim Knez Mihailovom ulicom bezuspešno pokušavajući da odgonetnem misteriozni nestanak Medžedove poslastičarnice sa ćeten alvom i bozom, komisione radnje sa najraznovrsnijom robom, nestanak Grčke kraljice i restorana Zagreb. Iščezli su i ljudi koji su umeli da požele “dobar dan”, da hodaju sa osmehom na licu, ljudi kojima nisu bile nepoznate reči “hvala” i “molim”. Sada pored mene prolaze bezlične spodobe kojima je bitna forma, marka odeće i koji cene prijatelje samo po debljini buđelara. Od kako su “gospodu” zamenili “drugovi”, nestalo je one magije, dostojanstva, poštenja, manira i otmenosti. Iako su “drugovi” posle nekoliko decenija opet postali “gospoda”, to se svelo samo na oslovljavanje. U nepovrat je otišlo sve ostalo što je život činilo dostojnim življenja.
Neko reče da kada ugledaš na spomeniku uklesanu godinu rođenja i godinu smrti, shvatiš da se život sadrži u onoj crtici između tih brojki. Tako mala crta, a tako mnogo toga ima u sebi - toliko ljubavi i sreće, suza i bola, uspeha i propasti, nadanja i razočarenja.
I ja imam svoju crticu i pažljivo kružim oko nje već dugo, pokušavajući da je učinim što ispunjenijom. Hodam svojim putem ka onoj drugoj brojki posle crte i ne znam koliko koraka još moram načiniti da bih je dosegao, ali to mi i nije toliko važno. Bitno mi je da na tom putu ostavim tragove kojih se neću stideti ni ja, niti moja deca nakon mene. Zapravo, ja nisam ništa drugo do prolaznik, prolaznik kroz sopstveni život.
Iako mi se na tren učini da kormilo broda zvanog Život držim čvrsto u svojim rukama, starost i mudrost koja njome dolazi me uči da to nije tako. Brodom ne upravljam ja, već talasi, bure, plime i struje. Ja ga samo održavam na površini i pokušavam da očuvam željeni pravac. A možda je i taj pravac samo privid, plod mojih htenja ili nadanja? Jedino što je izvesno, to je cilj na koji ćemo svi stići jednog dana. Da li su to oštre hridi, ili Sunce koje se pomalja na horizontu, ostaje da vidimo kada do toga stignemo.
Dok sam pisao ove redove, mrak je već otišao na spavanje i napravio mesta za novi dan u kome opet valja koračati ka onoj drugoj brojki. Meni se ne žuri. Nisam trkač, već samo prolaznik, prolaznik kroz sopstveni život.
