Nedelja

 

Nedelja ume da bude neki šupalj dan, nekako prazan i nedešavan. Mislim, ništa se tada ne dešava. Obično sam ja taj koji nešto dešava, ali još uvek nisam odlučio šta ću danas da desim. Dok to ne smislim, najbolje bi bilo da se sam sebi napokon desim, iako to uopšte nije lako.

Ja kasnim celog života, iako uvek stižem na vreme. Zapravo, kasnim sam za sobom, ali sam uporan i nadam se da ću jednom uspeti da se stignem, mada ne znam da li će to izaći na dobro. Šta ako se sam sebi ne budem dopao kad se budemo napokon sreli – ja i Ja. Ovako, gledajući sebe dok trčim za sobom, možda imam bolje mišljenje o onom Ja koje mi uvek izmiče za par koraka. Možda ću se razočarati u sebe kad se budem stigao, a to je uvek najveće razočarenje. Čini mi se da to zna ono prvo Ja i to je razlog zašto ne dozvoljava da se sretnemo. Možda to i ja znam i zato namerno ne stižem onog sebe ispred mene.

Iako sam po prirodi radoznao, sve češće mi pada na um misao da je bolje da ne saznam ništa o svom prvom Ja. Šta ako mi se ne dopadne to što budem video? Šta ako moje oči više ne gledaju onako kako mi je to dato na rođenju – iskreno i istinski? Malo ljudi, kad odrastu, umeju da gledaju tim očima. Oči date na rođenju brzo umru, jer nas od malih nogu roditelji, a kasnije i nastavnici vaspitavaju kako treba gledati, a to je drugačije od onoga kako stvarno jeste. Tako je i sa strahom. Kad se rodiš, ne plašiš se ničega, jer te jos nisu naučili čega sve treba da se plašiš.

Ono što je izvesno je to da naša predstava o samom sebi nije najrealnija i uglavnom predstavlja sliku onoga kakvi bismo mi želeli da budemo. To ume često da nas dovede u nezgodne situacije koje znaju da nas u trenu osveste i prikažu nas sebi onakvim kakvi mi stvarno jesmo. Na žalost, skloni smo da to brzo zaboravimo i uskoro bude sve po starom - ponovo smo pametni, lepi, sposobni...

Jedino svoje srce ne umemo da prevarimo, koliko god se trudili da to uradimo. Srce je ranjivo i krvari i umire bezbroj puta. Ono ne ume da uči iz svojih grešaka i ne stiče iskustvo. Zato uvek nanovo biva zgaženo. Ali dobra stvar je što je srce uporno i nastavlja dalje svoju potragu. Što je vise zakrpa na njemu, to je ono uzvišenije. Srce na sebe prima udar kako duša ne bi patila i ono pati umesto nje. Ako srce ne ume da pati, onda ono i nije srce. Srce je najhrabriji vojnik duše. Umire mnogo puta kako bi spasilo dušu. A da li uopšte duša želi da bude spasena? Možda ću to saznati kada moje ja stigne moje Ja.