Zahvalnost

Zahvalnost se javlja u nama kao posledica osećanja da nekome nešto dugujemo. Tako nas uče od detinjstva. Dozivajuci sećanja iz tog doba, sigurno možemo prepoznati zahvalnost pokazanu prema komšiji koji nam je poklonio čokoladicu. Nećemo zaboraviti ni taj osećaj prema drugarici koja nam je dozvolila da od nje prepišemo zadatak iz matematike. Kasnije je došlo vreme u kome smo od baka, deka i učiteljica u školi često imali prilike da čujemo rečenicu:”Budi zahvalan ocu i majci što su te rodili i odgajili, što te hrane i obrazuju…” 

Mnogima od nas se činilo da se život pretvorio u izjave i osećanja zahvalnosti. Često smo to radili iz pristojnosti, a ne iz potrebe. Danas se ne može završiti nijedan teniski turnir, inauguracija predsednika države, diplomski ispit… a da pola sata ne slušamo kome se pojedinci sve zahvaljuju. To je postao standard i niko ne ulazi u iskrenost svih izgovorenih reči. Bitna je forma.

No, meni lično je to sve razumljivo i svakodnevno i ne bih više se bavio time. Ovde bih ukazao na jednu posebnu vrstu zahvalnosti koju malo ko od nas ume da prepozna. Verovatno zato što nas tome niko nije učio i to ne piše u knjigama o lepom ponašanju. I ne samo to. U trenucima o kojima pričam, ljudski um je zaslepljen emocijama koje mu zamagljuju svest i tada on umesto osećaja zahvalnosti raspoznaje tugu, bes, ljutnju, mržnju…

Konkretizovaću stvar i navesti jedan banalan primer. Zamislimo da su momak i devojka u emotivnoj vezi par godina. Ljubav cveta uprkos raznim teškoćama, doživljava uspone i padove, ali traje. U nekom trenutku, jedan partner odluči da izlaz iz svojih problema i nemira potraži u tome što će ostaviti drugog. Obično se dešava da ta ostavljena osoba počne da pati, da oboleva, da gubi apetit i san, da očajava…  To je taj moment na koji sam malopre ukazao. Bujica emocija koje izazivaju stanje očaja ne dozvoljava racionalnom u nama da prepoznamo jedino ispravno osećanje koje se tada sakrilo u najdublji i najtamniji  kutak naše svesti. Govorim o osećanju zahvalnosti. Mali broj ljudi tada ume da to prepozna i oni su blagosloveni. Neki deo nas to shvati malo kasnije, ali većina nikada. Mi moramo biti zahvalni partneru što nas je osvestio, što je pokazao da je sve bila možda samo laž i obmana sa njegove strane, što nam je podario veliko iskustvo, što nas je poštedeo još većeg emotivnog investiranja u vezu koju je hteo da okonča. U tim trenucima čovek treba biti dovoljno veliki i snažan da bi to mogao da uradi. Nije lako, ali kako nas život svakodnevno stavlja na velika iskušenja, moramo biti spremni da stalno učimo kao i da primenimo naučeno, ali i sve ono sto je stečeno iskustvom.  Moramo potisnuti ego i sujetu. Moramo biti otvoreni da razumemo slabost drugih. Mnoge grube i ružne stvari ljudi čine baš iz svoje slabosti.

Ovo je samo jedan od mnogo primera koji nas okružuju. Bezbroj je situacija u kojima je zahvalnost jedini pravi odgovor na zlo, nepravdu ili nesreću koji su nam učinjeni. Da ne bude zabune, nikako ovo ne treba pomešati sa “Ko tebe kamenom, ti njega hlebom”. To je već neka druga priča.