Bio je dobar čovek. Ma samo da ide po redu. Važno da se nije mnogo mučio. Bolje je ovako i za njega i za porodicu. Lepe su to godine. Naživeo se. I njemu je laknulo. Napokon je pronašao svoj mir. Spasao se muka. Poštedeo je svoje. Ako je već moralo - bolje onda ovako.
Koja gomila sranja napisana u par redova, a izrečena u svega par sati nakon nečije smrti. Ove gluposti sam slušao nebrojeno puta i uvek sam se pitao da li ljudi koji ih izgovaraju zaista misle to što pričaju. Ili lupetaju samo zato što smatraju da je red da se tako govori kada neko premine.
Od rane mladosti nisam uspevao da razumem zašto je potrebno da neko umre pa da postane dobar čovek. I da li samo dobri ljudi umiru? Poželeo sam da mi roditelji postanu jako loši, jer tada nikada neće umreti.
Druga dilema koja me je mučila je bila: koje su to “lepe godine”? Pošto sam imao srećno detinjstvo, smatrao sam da živim u tim - lepim godinama. Samo od sebe, nametalo se pitanje da li ja treba tada da umrem.
I još nikada nisam čuo da neko pametan i pri zdravoj svesti izgovara za sebe rečenicu: ”Naživeo sam se.” Naravno, podrazumeva se da je te iste reči imao na usnama više puta, ali uvek kada se govorilo o drugima.
Ne želeći da ulazim u filozofsku raspravu o fenomenu smrti, ne mogu a da se ne oduprem utisku koje na mene imaju postživotne rečenice sa početka teksta. Njima se bavim od detinjstva i jedino što mogu da primetim je da se ponavljaju decenijama po sličnom redosledu, različitim naglaskom, sa drugačijim tonalitetom, ali uvek nose onaj besmisao u sebi. Prvo sam pomišljao kako se one izgovaraju da bi ljudima kojima su upućene olakšale teške momente posle smrti bližnjeg. Možda i ima istine u tome, ali jedino kod onih koji ih i sami koriste, samo u promenjenim ulogama. Svako iole inteligentan, obrazovan ili jednostavo rečeno, svako ko bar deseti deo sekunde razmisli pre nego što dozvoli da mu glas napusti usnu duplju, ovaj neprimereni sled slova formiranih u navedene rečenice nikad ne bi odobrio kao svoju misao. Doduše, sad ulazimo u domen estetike mozga što nije tema današnjeg pisanija.
Dakle, u mom slučaju važi sledeće:
-Iako znam da sam dobar čovek, govorite mi to često i za života, a ne onda kada vas najverovatnije neću čuti, a i da hoću, boleće me dupe za to.
- Trudim se da mi ceo život protekne u lepim godinama. Smatram da sam do sada i uspeo u tome. To znači da kada god da umrem, umreću u lepim godinama, pa to nije potrebno dalje naglašavati.
- Nisam se i nikada se neću naživeti. Svakim danom spoznajem nove, lepe stvari koje mi oplemenjuju život. Nikada mi nije bilo dosadno, pa ni sada. Ne verujem ni da će mi ikada biti. Stoga, termin “naživljavanja” savršeno ne priznajem. (napraviti razliku izmedju neiživljen i nenaživljen)
- Svoj mir umem da pronadjem onda kada za njim imam potrebu. Nekada je to bavljenje mojim sinovima, nekada uživanje sa suprugom. Znam da se iskradem na drugu obalu Dunava, da odem sa prijateljima u lov, da odlutam uz Chopin-a ili Robert de Nira u svom lepom potkrovlju… Sve u svemu, mir imam i sada, kada poželim. Nije mi potrebno da umrem da bih se sreo sa njim.
