Vreme i sreća

 

Nemam više dovoljno vremena da pročitam sve šta bih želeo, da vidim sve šta bih voleo i da doživim sve o čemu maštam. Što sam stariji, sve sam više u nedostatku vremena. Svakim danom ga zato sve više poštujem i žalim što do tog saznanja nisam došao ranije.
Kako godine prolaze, vreme na berzi mog života postiže sve veću cenu. Svestan sam da neću stići da ispunim sve svoje planove i zamisli i trudim se da makar danas ostvarim željeno. Neverovatno je kako vreme u grafikonu života ima zastrašujuće uzlaznu putanju, ubrzavajući i otimajući se od naših nadanja i htenja. Šta je to što nas ometa da godine koje su nam preostale iskoristimo na najbolji način, onako kako bismo voleli? Posao? Obaveze van posla? Naša unutarnja potreba da drugima budemo na usluzi kad god nam zatraže ili ne zatraže? Porodične ili društvene obaveze? Možda sve to zajedno? U detinjstvu nismo imali mnogo moralnih dilema koje bi nas sputavale i često smo bežali sa časova na Kalemegdan da bismo igrali fudbal ili košarku, odnosno, da bismo vreme provodili na način koji nam najviše prija i čini nas srećnim. Šta se promenilo od tada? Dozvolili smo da od nas stvore robove obaveza, a tih obaveza je svakim danom sve više. Na svaku ispunjenu, stvore se još tri. Televizija, škola, društvo u celini, internet i poslovno okruženje nas svakodnevno bombarduju imperativima koji suzbijaju našu sreću. Svi oni zajedno oblikuju naše poimanje sreće i mnogi od nas sebe zaista doživljavaju ispunjenim kada su na poslu po 10 sati dnevno da bi nakon toga satima putovali do kuće zaglavljeni u saobraćaju, a kad stignu u svoj dom, tu ih čekaju spremanje, kuvanje, popravke, plaćanje računa, sastanci kućnih saveta… Sutra će im se roditi novi dan u kome će se sve ponoviti sa možda samo promenjenim redosledom.
Ne treba se držati ni dijametralno suprotne filozofije - „Ne moram ja ništa“, ali svakako da sve ono o čemu sam malopre pisao ne može nikoga zdravog usrećiti. Da li sreću treba tražiti u vremenu koje smo proveli onako kako smo voleli, a ne kako smo morali? Pošto ipak život ne možemo provesti isključivo na način kojim beskompromisno sebi udovoljavamo, bez obaveze da nešto i damo od sebe, treba pronaći balans, ali on opet leži u odnosu količine vremena u kome smo sebe činili zadovoljnim i vremena u kome smo bili prinuđeni da činimo stvari koje nas ne raduju. Treba pobediti tu vremensku matematiku i okrenuti je u svoju korist kako bi onaj prvi deo bio uvek u značajnom plusu u odnosu na drugi.
Vreme je beskonačna veličina. Postojalo je i pre mene, a biće ovde i kada mene ne bude. Trošiće ga tada neko drugi, zatim treći i tako redom. Ne mogu ga vratiti, ubrzati ili usporiti, ali mogu da dam sve od sebe da njime kormilarim u trenutku sadašnjem i da se trudim da uprkos naporima okoline da mi ga učine lošim, ostanem čvrst u nameri da se osetim srećnim.