Mera je prvo sa čime se srećemo na rođenju. Istog trenutka kada napustimo sigurno utočište u majčinom stomaku, momentalno nam ustanove dužinu i težinu. Iako tada toga nismo svesni, taj čin ipak ostvaruje snažan uticaj na našu psihu i prati nas dalje kroz ceo život, pa smo zato prinuđeni da stalno nešto merimo: površinu stana koji kupujemo, težinu lubenice na pijaci, vreme do kraja časa u školi, veličinu grudi naših devojaka, dužinu bazena u vikedici, broj prijatelja na Instagramu ili Fejsbuku...
U Sevru, mestu kraj Pariza, propadaju neki prašnjavi etaloni za mere koji su već davno prevaziđeni i zaboravljeni i sad samo glume eksponate koji podsećaju na neko vreme koje više ne postoji.
Ja sam se stalno pitao za neke druge mere, one za koje ne postoje jedinice. Kako uopšte možemo meriti Ljubav, Zahvalnost, Poštovanje, Iskrenost, Veru, Tugu, Radost... U kojim jedinicama i na koji način izmeriti kad neko vama učini uslugu? Kako, koliko i čime da uzvratite? Da li treba uopšte uzvraćati? Da li vama uzvraćaju i na koji način? Da svi mi posedujemo vrline, kao što ih imaju pojedini ljudi opisani u Bibliji i da funkcionišemo po Božijim zapovestima, ne bismo merili te usluge koje činimo ili koje nam se čine. To bi bila svakodnevna, uobičajena i normalna pojava i ne bi bilo potrebe za merenjem. Stara izreka kaže da od kako su Feničani izmislili novac, pitanje zahvalnosti je rešeno. Za mene je to i dalje zagonetka i ne mogu se složiti sa time u potpunosti. Čime uzvratiti nekome ko vam je donirao bubreg? Doktoru koji je spasao život vašem detetu? Mentoru koji je verovao u vas i otvorio vam vrata znanja?
Radoznao po prirodi, uvek imam previše pitanja, ali na malo njih uspevam da pronađem odgovor. Možda se on vešto skriva od mene, a možda i ne postoji. Ostaje samo nepobitna činjenica da ćemo poslednje merenje imati onda kada budu birali dužinu sanduka u koji će nas smestiti. Tako se vraćamo na početak ovog teksta. Život počinje i završava se merenjem.
