Postojala
je nekad divlja planina. Zvala se Kopaonik. Onda su neki divlji ljudi došli i
pripitomili je, sazidali zgrade od betona i stakla i njima sakrili borove i
jele. Od tada, ja više ne idem tamo. Ona je meni sada tuđa. Izvan mene je. Sećam
se da je nekad imala i srce i dušu i ljude koji su po njoj šetali ili se
skijali. Ti ljudi su umeli da je razumeju i ona im se zahvaljivala deleći sa
njima svoja nedra. I u nekom njenom ćošku, bila je kuća od drveta, drveta koje
je takođe imalo dušu. U nju su dolazili i u njoj boravili samo oni koji su to
umeli da prepoznaju. Imao sam sreće da budem jedan od njih. Tu sam upoznao i Ružicu
Sokić i Boru Todorovića, divne ljude sa velikim srcima. U toj kući koju neki
zovu hotel pod imenom Rtanj, sakrila se Odžaklija. To je bila nevelika
prostorija sa velikim ognjištem na sredini zahvaljujući kome se uvek osećao
predivan miris dima od krupnih cepanica koje su tamo gorele. Ne bih želeo da
merim da li sam više vremena provodio tu, ili na skijaškim stazama, a takođe ne
bih merio ni broj rakija „Rtnjevača“ koje sam pored vatre ispijao sa meni
dragim ljudima. Beše to prostorija u kojoj ne mogu da tačno odredim da li je bilo više osmeha, neobičnih priča, ili
predivnog mirisa koji se širio iz ognjišta omeđenog zidićem od
kamena. Na tom zidiću je voleo da sedi Petar Božović i da odatle budnim
okom prati jagnje koje je on lično okretao na ražnju, strogo pazeći da vatra
nije mnogo jaka, ali ni preslaba. Pored njega je uvek stajala časica sa „Rtnjevačom“,
a neko od nas je uvek vodio računa da nikada ne bude prazna. U jednom od tih
dosipanja rakije, Pera me je ponudio kiselim kupusom, salatom koju nikad nisam
voleo zbog meni tada neprijatnog mirisa. Kada sam ga ljubazno odbio, obratio mi
se rečima:“ Mali, ne znaš šta valja. Uz tu rakiju koju sabijaš tamo, ovaj kupus
ide odlično.“ Da li zbog već popijenih rakijica, ili njegovog autoriteta, odlučio
sam da probam tu kombinaciju. Od tog momenta, kiseli kupus je postao redovan na
mom stolu u kući ili u kafani. Naučio sam i da ga „ostavljam“ za zimnicu i da u
tome uživam. I sad, nakon mnogo decenija, ne znam da li Odžaklija još uvek
postoji. Verujem da ni Pera više ne odlazi tamo želeći da sačuva uspomenu na
neko divno vreme koje se otopilo zajedno sa snegovima, onakvim koji više ne
padaju kao što su padali. Mene tamo odavno nema, Bora i Ružica su se preselili
na nebo. Jedino što je preostalo, to je onaj kupus, mada ni on nema više ukus
kakav je bio onomad.
Mera je prvo sa čime se srećemo na rođenju. Istog trenutka kada napustimo sigurno utočište u majčinom stomaku, momentalno nam ustanove dužinu i težinu. Iako tada toga nismo svesni, taj čin ipak ostvaruje snažan uticaj na našu psihu i prati nas dalje kroz ceo život, pa smo zato prinuđeni da stalno nešto merimo: površinu stana koji kupujemo, težinu lubenice na pijaci, vreme do kraja časa u školi, veličinu grudi naših devojaka, dužinu bazena u vikedici, broj prijatelja na Instagramu ili Fejsbuku...
U Sevru, mestu kraj Pariza, propadaju neki prašnjavi etaloni za mere koji su već davno prevaziđeni i zaboravljeni i sad samo glume eksponate koji podsećaju na neko vreme koje više ne postoji.
Ja sam se stalno pitao za neke druge mere, one za koje ne postoje jedinice. Kako uopšte možemo meriti Ljubav, Zahvalnost, Poštovanje, Iskrenost, Veru, Tugu, Radost... U kojim jedinicama i na koji način izmeriti kad neko vama učini uslugu? Kako, koliko i čime da uzvratite? Da li treba uopšte uzvraćati? Da li vama uzvraćaju i na koji način? Da svi mi posedujemo vrline, kao što ih imaju pojedini ljudi opisani u Bibliji i da funkcionišemo po Božijim zapovestima, ne bismo merili te usluge koje činimo ili koje nam se čine. To bi bila svakodnevna, uobičajena i normalna pojava i ne bi bilo potrebe za merenjem. Stara izreka kaže da od kako su Feničani izmislili novac, pitanje zahvalnosti je rešeno. Za mene je to i dalje zagonetka i ne mogu se složiti sa time u potpunosti. Čime uzvratiti nekome ko vam je donirao bubreg? Doktoru koji je spasao život vašem detetu? Mentoru koji je verovao u vas i otvorio vam vrata znanja?
Radoznao po prirodi, uvek imam previše pitanja, ali na malo njih uspevam da pronađem odgovor. Možda se on vešto skriva od mene, a možda i ne postoji. Ostaje samo nepobitna činjenica da ćemo poslednje merenje imati onda kada budu birali dužinu sanduka u koji će nas smestiti. Tako se vraćamo na početak ovog teksta. Život počinje i završava se merenjem.
