Kad si poslednji i prvi

Kad ostaneš poslednji, ništa ti ne preostaje sem da čekaš. Tada si postao prvi na redu i nemaš nikakve dileme više. Sve ti je jasno. Jedino što ne znaš je koliko će vremena još proteći dok ne dodje taj momenat da te prozovu.
Ja sam sad u sličnoj ulozi, ali ne čekam da moje ime izgovori sestra u Domu zdravlja, već Njeno Veličanstvo Smrt. Do sada sam je vešto izbegavao i siguran sam da ću još dugo u tome uspevati, ali trenutno ispred mene u redu nema nikoga. Ja sam poslednji ostao i na mene je najmanja kvota. Niz je započeo Zdenko, nastavio Roki, zatim Šule i Kalja. Nakon njih je smrt povela sa sobom i mog Ivana koji mi je na rukama izdahnuo. Prošlog meseca sam ispratio i Šilju, legendu leve obale. I sve to za manje od četiri godine. Ostade Dunav pust i kao da je presušio. Osećam se kao Robinzon Kruso dok sedim sam na obali ispred Kućice i posmatram barže kako ih brodovi guraju pored mene. Ruka sa čašicom rakije mi mahinalno polazi ka desnoj strani stola gde je uvek sedeo Ivan kako bismo nazdravili jedan drugom. Zastane na pola puta u vazduhu, sačeka koji sekund u svojoj nedorečenosti i vrati se nazad uz moj duboki uzdah.
Nije lako biti istovremeno i prvi i poslednji u redu. Zapravo, da li uopšte postoji u tom slučaju taj red, kad si sam u njemu? Matematika kaže potvrdno, a ja nisam baš uveren da je tako. Jedino što je izvesno je da sam ostao sam. Vrlo čudno. Oduvek sam voleo samoću i u njoj pronalazio utočište. No, to je tada bio moj izbor, a sada je ona nametnuta silom Boga koji je u svoj zagrljaj primio meni drage ljude sa kojima sam nazdravljao Suncu koje je zalazilo iza zemunskih obrisa ili brojao dunavske talase koji su zapljuskivali našu plažu.
Imali smo neki naš zajednički život pored reke, radovali mu se i uživali u njemu, a sad je on ceo pripao samo meni, jer su moji prijatelji, jedan za drugim, odustajali od njega. Ponekad se pitam koliko je to pošteno da sam ja jedini naslednik svih tih života i kolika je moja odgovornost sada. Imam li ja snage za to? Misli mi se mrse u glavi poput ribarskih mreža u Dunavu, pokušavajući da me izbave iz bujice uspomena. U ušima su mi još uvek zvuci svih otpevanih pesama, a na usnama okus stare rakije i još starijeg vina kojima smo umeli da obradujemo naša nepca i častimo dušu.
I u tom trenu, dok sam pogledom pratio detlića koji je neumorno tražio zalogaj bušeći rupu u vrbi iznad mene, shvatio sam pravi razlog moje zabrinutosti. Nije problem što sam prvi na redu, već što iza mene nema više nikoga. Nikoga ko će umeti da se raduje zori koja u crveno boji Nebojšinu kulu, ko će uz Cuneta, ali i uz Šopena da otpušta dimove iz cigarete ili lule ne bi li ih topli vetar sa jugoistoka ispratio uzvodno. Nikoga čije će srce umeti da prati spori tok Dunava, ali i da ubrzano zakuca od sreće kad se bucov praćakne na par metara od obale. Nikoga ko će se radovati zrikavcu i svicu, patki i labudu, sovi i čaplji. Nikoga koga će brodari glasnom sirenom pozdravljati dok plove pored.
Dolaze nove generacije koje sve ovo ne umeju da prepoznaju, da vide, da čuju i da u tome uživaju. Sve će to i dalje postojati – i Sunce iznad pančevačkog mosta i Mesec iznad crkve Svetog Marka i tišina oko starog šlepa i šumski povetarac. Postojaće, ali neće živeti. jer neće biti nikoga da to razume i u tome pronađe sreću i shvati smisao. Zato još dugo moram da budem tu kao poslednji i kao prvi, da sve ovo, kako bi rekao Rutger Hauer, ne bude izgubljeno u vremenu, poput suza na kiši. 

Vreme i treptaj

Vreme prolazi sa moje leve strane,  takođe i sa desne. Poput saobraćajca ga posmatram i pokušavam da njime upravljam. Nekad mi pođe za rukom, mnogo češće ne. Shvatam da nisam nikakav autoritet koji će uspeti da promeni smer vremena ili barem da uspori njegovu brzinu. Trudim se, ali uzalud.
Pomišljao sam da i odustanem od tog jalovog posla, ali mi dunavski povetarac jedne jesenje večeri otera maglu ispred očiju i tada shvatih. Jesam ja okružen vremenom, ali ono stoji. Ja sam taj koji se kreće kroz njega, a ne ono pored mene. Kako to nisam ranije primetio? Dakle, sve ipak od mene zavisi - hoću li zastati, ubrzati ili samo usporiti. Pokušavam, ali i to je uzalud. Ipak je vreme mnogo jači igrač od mene. Mogu samo malo da odugovlačim, varam, ili kradem, ali na kraju, ono će me ipak pobediti. Jedino je neizvesno sa kolikom razlikom -  da li šezdeset ili osamdeset godina. Odgovor niko ne zna, ali je izvesno da taj rat gubim.
Ipak, nisam nesrećan. Iz svih dosadašnjih bitaka sa vremenom, tokom mojih skoro pedeset šest godina, izlazio sam kao pobednik i to mi daje snagu da istrajem što duže. Ja sam stari ratnik koji se ne predaje. Imam svoje vojnike. Uz mene su Volja, Andjeli i Dunav. Sa ova tri moja ratnika ću odolevati još dugo i zato imam osmeh na licu i treptaj u grudima. Doduše, bilo bi lakše kad bih mogao da sa nekim podelim taj treptaj. Kažu da što ga više dajem, više ću ga imati.  Paradoks. Neverovatno ali istinito, kako nam je govorio Draganče, moj profesor hemije iz Prve beogradske gimnazije. Znao je mnogo o toj hemiji, ali ne i o onoj između dvoje koji se više ne vole. Šta se dešava kad ljubav zaćuti, kada se podeli sve na pola i dobiješ pola života, pola suze i pola sna?  Da li je ta polovina koja ti ostane dovoljna da bude seme iz kojeg će izniknuti nova ljubav? Opet se vraćamo na početak teksta. Koliko ću morati koraka kroz vreme da napravim da bih video ljubav kako ponovo klija? Da li će ona polovina suze biti dovoljna da je zalije? Da li će mi ostati dovoljno sna da je odsanjam?

Moral i glad

Nije me na ovo inspirisao Albert Pajk iako bi naslov mogao da asocira na njegovo maestralno delo.  Tekst je plod mog razgovora sa starim školskim drugom dok smo pobeđivali glad dobrim ćevapima sa roštilja na Dunavu i svodili neki saldo u našim životima posmatrajuci kroz čaše kako se Sunce mazi sa rečnim talasima.
Tada mi je sinulo da glad nije samo potreba za hranom. Znam da su mnogi bili gladni i krvi i osvete, ljubavi ili nežnosti, novca, moći, vlasti… Šta je to što je neke od nas sprečavalo da ostvarimo sve za čim smo žudeli, odnosno gladovali? Da nije u pitanju moral? Čudna je to reč. Kratka, a ipak tako snažna. Ima veliku moć, ali na žalost, za nju mnogi nisu čuli. Nekoga strah spreči da povuče okidač pištolja, a nekome to ne dozvoli moral. Potpuno nevidljivi, nepostojeći, ali ipak neprobojni zid koji nam ne dopušta da učinimo nešto što nam nije svojstveno, ili posle čega bismo breme kajanja nosili doživotno.
Neki ipak sa lakoćom uspevaju da preskoče taj zid. U takvim ljudima želja za lagodnijim životom nadjača moral koji ih upozorava da način na koji će to ostvariti nije dobar. Devojke prodaju svoja tela za nekoliko krugova u skupom automobilu, za par zalogaja u ekskluzivnom restoranu ili dva gutljaja Čivasa u separeu. Biraju muža ili dečka po debljini novčanika ili mestu stanovanja. Spremne su da se odreknu istinske ljubavi zarad materijalnih vrednosti, da zgaze nečije srce koje bi kucalo samo za njih ne bi li utolile svoju glad za novcem, stanom u dobrom kraju grada, besnim kolima, egzotičnim putovanjima… Poput mađioničara, one prolaze kroz zid izgrađen od morala, ne shvatajući da su tada unizile najviše same sebe i ugasile sopstveno srce koje više ne kuca, već radi kao mehanička pumpa. Posle prvog, dolazi drugi, treći, a zatim i čitav niz onih kojima one nisu predmet obožavanja, već prolazna zabava.
Šta je sve čovek spreman da uradi da bi se dočepao i ostao na vlasti? Da izneveri druga, brata, decu, da proda državu? Zbog toga i nisu svi sposobni da budu vlast, već su to samo oni posebni. A možda je i obrnuto – samo posebni ne žele da budu na vlasti.
Kao što postoje ulice koje su jednosmerne, tako i putevi pomenutih devojaka ili vlastodržaca, ljudi gladnih visokih položaja i moći, svi vode u jednom smeru. Nema nazad. Onaj zid od moralnih cigala je porozan samo u tom pravcu. Čak i ako se desi da pojedinci prepoznaju šta su uradili i koliko bola drugima naneli zarad svoje gladi, ostaju tu gde su, sami sa sobom i eventualnim tragovima svoje savesti. Taj mali broj onih koji su postali svesni, neće utehu naći ni u ispunjenim snovima iz mladosti. Ipak će većina i dalje živeti u uverenju da su srećni i ostvareni. Možda je tako i najbolje za njih. Kukavičluk je jači od priznanja da si pogrešio i prodao se. Lakše je živeti u laži i sebe ubeđivati da je to što si uradio ono pravo i vredno svega. Lakše je sve do trenutka kad shvate da su oni sami jedna velika laž.